Немачка медицина је најбоља на свету – као да ускличу балкански политичари чувену реченицу коју изговара лик који тумачи Данило Бата Стојковић у легендарном филму „Ко то тамо пева”. Додуше, нико од балканских лидера не спомиње заиста германску фармацију већ горки немачки „лек” за незапосленост за који сматрају да може да излечи балканске државе чије привреде све више личе на полураспаднути аутобус из Шијановог филма. И као по правилу, немачки рецепт преузимају земље, којима владају премијери из социјалистичких и социјалдемократских партија, баш оне које се сматрају за наследнице и политичке заштитнице радника и њихових права.
Ненад Радичевић
Тако је, између осталих, хрватски премијер Зоран Милановић недавно јавно наложио министру рада Миранду Мрсићу да хрватској опозицији и синдикатима достави превод чувене Харцове реформе тржишта рада и социјалних давања из 2002. године, којим би и Хрватска да смањи незапосленост баш као што је то учинила Немачка.
„Није срамота каснити за Немачком 10 година, али 20 година је глупост”, славодобитно је изјавио премијер Хрватске, која је са стопом незапослености од 17,2 одсто одмах после Грчке и Шпаније на неславном трећем месту листе држава чланица Европске уније са највећим бројем незапослених.
Будући да незапосленост у Немачкој од 5,2 одсто чини недостижни сан за већину европских држава, нико од балканских лидера ни не помишља да посумња у „немачку медицину” или да се запита која је цена Харцове реформе и да ли су заиста Немци толико срећни што у њиховој земљи међу 80 милиона становника само око два и по милиона нема посао.
Упркос томе што је Немачка прошле године остварила рекордни трговинскi суфицит, економско чудо Немачке и те како има високу цену. Харцова реформа, названа по некадашњем директору у „Фолксвагену” и саветнику тадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера, након више од 11 година примене, Немачку је заправо драстично раслојила. Увођењем такозваних мини-послова, потом агенција за изнајмљивање радника, али и смањењем накнаде за незапослене уз смањење временског интервала у којем се она даје са три године на годину дана, без сваке сумње утицала је на то да број незапослених са 4,86 милиона у 2002. буде преполовљен. Међутим, уједно је дошло до раслојавања у којем су се по први пут у слоју који прима најниже наднице, међу полуобученим и необученим радницима нашли учитељи, трговци или историчари уметности који су били у средњем слоју.
Премда су све ове промене учиниле да Немачка буде богатија и снажнија економија, Немци су постали сиромашнији. Према резултатима студије Универзитета Дуисбург-Есен, између 1995. и 2010. број оних који у Немачкој зарађују мање од 9,15 евра по сату учетворостручен и сада чини чак 23 одсто запослених.
За балканске услове тај износ представља недосањани сан, али за Немце то је мање него што зарађују њихове комшије у Француској или Белгији. Штавише, како истичу поједини немачки експерти висока цена Харцове реформе је и у томе да је социјална заштита грађана смањена, а да погодности које су послодавци добили у запошљавању и отпуштању запослених нису смањиле број људи који су дуго без посла.
Суморнији део приче о немачком економском успеху представља то што међу легално запосленима чак 1,4 милиона људи прима мање од 4 евра по сату, милион људи ради под краткотрајним уговором на одређено, а чак седам милиона људи ради такозване мини-послове у којима се зарађује 400 евра месечно, што је дупло мање социјалне помоћи коју прима сваки немачки грађанин који дуже од годину дана нема посао.
Смањење надоканада за незапослене, флексибилније тржиште рада и погодности за послодавце имале су за циљ да смање незапосленост у Немачкој. И, заиста, тај циљ је постигнут. Али, Немачка као социјална држава постала је земља у којој богати постају драстично богати док се средњи слој прелива у нижи слој, а они из нижег слоја су на ивици сиромаштва.
Иако је Шредер социјалдемократа, његова реформа је заправо само одговарала крупном капиталу а не радницима, због тога не чуди што су сада немачке социјалдемократе приликом уласка у коалициону владу инсистирале на увођењу минималне зараде од 8,5 евра по сату. Очигледно је да покушавају да исправе некадашњу грешку која их је коштала власти.
То би требало да имају на уму и балкански лидери и то не због своје будућности на власти, већ због дугорочних последица на цело друштво. Наравно да немачке реформе имају и те како и позитивне последице на тржиште рада и економију, али је неопходно размотрити и њихове мане. Јер, горка немачка медицина често помаже да болесник оздрави али његова горчина понекад може и да погорша и онако лоше стање пацијента.
