Врхунац лицемерја представља настојање ЕУ да немире у кантонима са бошњачко/муслиманском већином представи као кризу оба ентитета и саме државе Босне и Херцеговине.
Чедомир Антић
Да ли постоји држава у којој су током протекле четврти века спроведени демократски избори, на које није било примедби, а да су представници установа Европске уније после тврдили како изабрани народни представници немају легитимитет и треба да ослушну жеље народа? Колико ми је познато, до недавних протеста у Федерацији БиХ, једног од ентитета међународно признате Босне и Херцеговине, није било таквог случаја. Да ствари буду још чудније, у Босни и Херцеговини највећу политичку моћ ужива и остварује управо међународни представник – политичар или дипломата из Европске уније.
Врхунац лицемерја ипак представља настојање ЕУ да немире у кантонима са бошњачко/муслиманском већином представи као кризу оба ентитета и саме државе Босне и Херцеговине. Европски комесар Штефан Филе најавио је, након што је између осталог позвао политичаре да ослушну захтеве грађана, успостављање новог устројства БиХ. Дакле, он је ослушнуо вику бошњачког демонстранта из Сарајева који је пре неки дан тврдио како му је доста његове Владе Федерације БиХ, али и Владе Републике Српске. Симпатичне су му и поруке на транспаренту који је носило дете у једној бошњачко/муслиманској варошици на коме је читко писало да седмогодишњакиња жели укидање кантона и ентитета. Засузило је, свакако, рационално европско око, када је видело како усред масе нека добра рука везује заставе БиХ, Републике Хрватске и Републике Србије, само није баш разумео мноштво које у навијачком ритму виче „Убиј… Убиј… Убиј Србина!“
Све те дивне, југословенске идеје о држави једне политичке нације, једног компромисног језика, централизованој, грађанској… Наравно да добра евро-Немачка није могла да дозволи да Југославија буде таква држава. Природно да јадни Албанци, за чијом етнички чистом државом европска идеја плаче још од времена Фрање Јосифа и оног Адолфа – коме сам заборавио презиме али знам да су га једни у великом броју звали „бабо“ а други „теча“ – не треба да се гурају са Србима у Србији или Југославији. Али у Босни и Херцеговини, без примитивне државотворности каква је тријумфовала у европској Хрватској и још европскијем Косову, без конститутивности која је, видимо, превазиђена у Белгији, Швајцарској, Македонији, Кипру… Без језика који није један кад га зовемо српски, али јесте један када га крсте БХС – пошто Немци не желе да раде по цео дан да би плаћали три преводиоца за један језик…
Питам се: шта би било са СР Немачком да је 1945. или 1965. неко пустио народ да одлучи да ли жели демократију и како гледа на демократске установе? Мада, можда сам преоштар, Бошњаци/Муслимани нису имали тако сјајне демократске традиције као Немци. И једнима и другима, међутим, устав су на известан начин наметнули. Првима приликом послератне обнове државности, другима уочи завршетка грађанског рата. Првима су обновили државу зато што су нација Гетеа, Баха и Канта. Другима су само дали привид Босне и Херцеговине – зато што Срби нису смели да добију своју државу; а наметнули им десет бесмислених кантона и лишили их сопственог ентитета – зато што муслимани нису смели да добију своју државу. Била је то проста империјална логика која наравно има привремено трајање пошто нека опција на крају мора да превагне.
Догађање народа у појединим кантонима Федерације БиХ умногоме подсећа на антибирократску револуцију у Србији и Црној Гори из 1988. и 1989. године. Има, међутим, неколико разлика. Народ се, спонтано или организовано, свеједно, бунио против установа државе, али у ондашњој СФР Југославији те установе нису биле демократске, народ им никада није на изборима дао легитимитет. У Федерацији БиХ такав демократски легитимитет постоји. Хрватски политиколог Дејан Јовић наводи да је у четири од шест република СФРЈ антибирократски програм имао већинску подршку, у БиХ демонстрације подржавају само Бошњаци/Муслимани. Коначно, антибирократска револуција је водила, можда и без намере, ка демократизацији и разбијању СФРЈ.
Остају идеје о пленумима, анархоидној установи у којој окупљени грађани остварују суверену власт. Баш као и конгреси у Гадафијевој Либији… Траже и владавину експерата… Као да нису видели експерте на делу у државама источне Европе – од Пољске до Србије…
Извор: Политика
