ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (четврти део)
Догмат о непогрешивости Сабора не постоји у Православној Цркви. Такав догмат постоји код старокатолика. Старокатолици, на Првом ватиканском концилу, нису прихватили лудост од догмата о непогрешивости папе*. Али, ко би онда дефинисао Веру и чије би одлуке имале општеобавезујући значај? Ко би онда био симбол јединства и узрочник јединства једне верске организације? Шта је ауторитет који одржава римокатолике у јединству? Ауторитет Истините Вере више није, јер су Христову веру изменили до непрепознатљивости, па се чак често и између себе не могу договорити о неким догматима. Тако, док један део римокатолика за Богородицу тврди да је безгрешно зачета, други део то оповргава. У својим редовима имају и несторијанце-унијате и монофизите-унијате. Пошто, као што видимо не постоји међусобно јединство у вери, они су морали изабрати други ауторитет, и било им је најзгодније да изаберу диктатора – незаблудивог папу, “главу Цркве”, “Христовог намесника на земљи”, уствари зачетника идеје о «надчовеку».
(*Старокатоличка “црква” је настала из опозиције неких немачких теолога на Првом ватиканском концилу 1870. године. Они су се успротивили догмату о папској непогрешивости и тражили су да се римокатолицизам “врати на своје старе облике”. Одвојили су се од Рима на конгресу у Минхену 1871. године. )
Први ватикански концил , отворен 8.децембра 1869. године у Ватиканској базилици
По учењу св. Јустина Ћелијског, попут «надчовека» папе, и по угледу на њега, касније су се јавили «надчовек-фирер», «надчовек-Стаљин»… Део дотадашњих римокатолика, старокатолици, нису прихватили ово безумље, али су и они морали да оформе тело које ће бити «безгрешно» по питању вере, како би старокатолици били у јединству међусобно и са истим вероисповедањем. Створили су нешто налик на Сабор или Синод, и то нешто се назива «Conciliarismus», и то нешто су прогласили безгрешним. У почетку су подсећали устројством на Православну Цркву, па су и наде и преговори постојали да ће се са православнима ујединити. Али, њихов «непогрешиви» сабор их је временом одвукао на другу страну, те су после века и по постојања почели да рукополажу жене за свештенице и да раде све оно што раде обезбожене протестанске заједнице.
Негде пре неколико година, у вези са одлуком Сабора о рашчињењу владике Артемија, дошло је и у нашој јавности до тумачења која су представљала Сабор СПЦ као нешто само по себи безгрешно, као један ауторитет о чијим одлукама не треба расправљати, као да Сабор има значај попут онога што «Conciliarismus» има у старокатоличкој заједници. Међутим, то вређа здраву логику. Одлуке Сабора јесу необориве уколико су у складу са Светим Писмом и Предањем, уколико се уважава принцип “благоизволе се Светом Духу и нама…”. Ово последње је формула приликом објављивања одлука Сабора. А шта ако архијереји, који нису безгрешни, буду побуђени неким светским интересима, себичношћу, завишћу, прелешћу, сервилношћу државним властима, па на Сабору истерају неку одлуку која је против интереса Цркве? То се сигурно није «благоизволело Светом Духу» који у суштини води Цркву.
Погледајмо један занимљиви текст једног архијереја који од комунистичке револуције у Југославији није више био у могућности да долази на заседања Сабора. Ради се о св. владики Николају Жичком, који поводом питања о стварању “Македонске православне цркве” пише патријарху Гаврилу и Сабору: “…Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб – свештеник, већ само издајник… Како може онда и један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора за нацију, јер када Србин из Ц. Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај из Војводине каже да је Војвођанин, или Шумадије да је Шумадинац, из Босне Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд? А сви су Срби, јер се сви осећају Србима. Још је тежи случај са признањем «Македонске народности», што може да призна само неки суновраћени свештеник…”
Може ли се, сходно овом писму св. Владике Николаја који је значајaн период свог епископског деловања провео у Охридско-битолској епархији, онда Свети архијерејски сабор СПЦ који је заседао 1959. назвати “сабором суновраћених”. Тај Сабор је практично благословио формирање “МПЦ” у својству некакве аутономне организације. Тај Сабор је признао Доситеја, кога је изабрао “другар Доне Илиевски” секретар Верске комисије у Скопљу, за поглавара «МПЦ».
Прва радна седница македонског црквено-народног сабора 1958.године
“МПЦ” је по свим доступним документима, једна фантомска организација, ремек-дело комунизма. У формирању “МПЦ” учествовали су од комуниста организовани “црквено-народни сабори”, на којима су имена учесника била толико скандалозна да један православни хришћанин не може а да се не подсмехне над легалношћу ових “сабора”: Алојзије Турк (касније римокатолички Надбискуп београдски), скопски муфтија Саид Идриз, представници војске и револуционарне власти у Скопљу су учесници првог “Црквено-народног сабора” у Скопљу, 1945. Сви су били присутни осим оних који заиста треба да присутствују сабору, тј. архијереја које су комунисти прогнали са територије Вардарске Македоније. Не треба се онда ни чудити одлукама које је овакав сабор (нечестивих) донео, наређујући свештеницима да не спомињу своје епископе на службама.
Касније сазнајемо да је избор за архиепископа пао на Доситеја Стојковића, викарног Епископа топличког. Што се он комунистима свидео још се тачно не зна. Али, по историчару Радмили Радић рачунао је “да ће касније постати патријарх”… али се “толико одао алкохолу, иницирао инциденте, тукао се и тражио за себе патријарску митру, да је убрзо психички оболео”. Тај Доситеј је по записнику са заседања Светог Синода од 29.09.1958. рекао да не може да говори о томе шта је договарао са комунистима, и додао “хтео или не хтео, ја мора да идем” (на од комуниста заказани други разбојнички „црквено-народни сабор, 1958. у Охриду). Због ове реченице “хтео или не хтео, ја мора да идем”, и због тога што су и сви остали епископи који су признали одлуке комуниста у Охриду радили то под максимом “хтео или не хтео, ја мора да признам”, отуда и наш избор да Сабор СПЦ из јуна 1959. назовемо “сабором сломљених”, а не “сабором суновраћених” како сугерише св. Владика Николај.
Не оправдавамо архијереје који су својим поступком дали “благослов” за постојање комунистичког македонског чира на телу Цркве, већ само констатујемо да је одлука Сабора била безакона под огромним притиском и да су архијереји радили против своје савести.
Како је дошло до тога да архијереји СПЦ буду сломљени, и то они који би морали и по цену живота да чувају црквено вероисповедање и јединство? Како је дошло до тога да се они који су се храбро борили против комунистичког мешања у Цркву 1954. већ 1959., дакле, само пет година касније подлегну комунистичким притисцима?После 1954. године, када су епископи СПЦ “показали зубе” комунистима, властодршци су покренули сав механизам репресије над “непослушним” члановима Сабора. Потпуно су укинуте дотације Цркви, седамдесетдвогодишњи митрополит Арсеније је осуђен на једанаестогодишњу робију, два епископа су премлаћена и протерана са своје епархије, држава је преузела “бригу” о крштењима, венчањима, сахранама и о сваком од тих догађаја издавала своје потврде. Народ је схватио да учешће у богослужењима Цркве није пожељно, црквена имања и зграде су национализована или узурпирана, манастире је преузимао «кустос» задужен за примање манастирских гостију.
Смрт патријарха Викентија – Патријарх Викентије је 1950. изабран за патријарха на начин дотада невиђен у Српској цркви. Генерал Митар Бакић је претио по Патријаршији, командир града Београда Љубодраг Ђурић је вршио притисак да митрополит Јосиф Цвијовић не буде изабран. Кључну улогу у избору патријарха Викентија имало је од комуниста основано Свештеничко удружење коме је касније Викентије помогао да задобије какву-такву легалност. Ипак, комунисти нису били задовољни овим. Они су тражили формирање “Македонске православне цркве”. Понекад су много више упорности у овом послу показивали савезни органи од оних у самом Скопљу, што је још један доказ да су управо непријатељи православља радили против нашег народа у Вардарској Македонији и да то није била потреба самог народа на југу. Патријарх Викентије је интимно био противник таквог дела, али притисци су уродили плодом те је 1958. у говору пред маршалом Титом обећао да ће коначно ово питање решити. Обећао је, али на Сабору 1958. опет није била призната “Македонска православна црква”! Одмах после тога је напрасно умро на загонетан начин. Сматра се да је био отрован.
Избор Германа – Избор Германа за патријарха је било нешто лакше организовати у односу на избор Викентија. Партијски функционери срезова “разговарали су” са епископима, а секретари месних заједница лобирали су сеоске свештенике. Герман Ђорић је брзо испливао као главни кандидат и изабран је и поред негодовања епископа. “Њихово негодовање је”, по речима историчарке Радић, “ефикасно сузбио Добривоје Радосављевић, председник Савезне комисије за верске послове. Лично је дошао на седницу Сабора СПЦ, сатима викао на епископа Василија Костића, једног од кандидата за патријарха, јер се овај усудио да му противречи. “Радосављевић је своју грубу тираду завршио у стилу: “Биће како ја хоћу или никако”. Тако је Герман изабран за патријарха, а готово да ниједан представник из Србије у Изборном сабору није гласао за њега.”
Историчарка Радмила Радић даље наводи: “…Чињеница је и да су први прислушни уређаји који су 1948. стигли у Титову Југославију, били инсталирани управо у Патријаршији. Случајно сам имала прилике да видим записник са заседања Сабора СПЦ из 1954. Из њега се види да је УДБ-а до последње речи скидала разговоре са прислушних уређаја. Претпостављам да за сваку годину заседања Сабора постоји таква књига и да се то још увек негде чува.”
Значи, комунисти су тачно знали ко су им главни непријатељи и како треба да делују. Вероватно је и зато 1959. књига чувара Вере спала на два слова. Наиме, против одлуке Сабора СПЦ, одржаног 3-19. јуна 1959, да викарни Епископ топлички г. Доситеј буде изабран за Митрополита скопског, били су: тадашњи Епископ рашко-призренски г. Павле и Епископ шабачко-ваљевски г. Симеон. Овако је “Сабор сломљених” са Германом на челу практично дао аутономију “МПЦ”.
Касније се еп. Павлу и Симеону придружило и треће “слово”, слово Епископа америчког Дионисија на којег у САД-у нису могли да утичу комунисти и који одлукама Сабора није признао легалност. Но, епископ Симеон се 1960. упокојио, Сабор је са комунистима испровоцирао раскол у дијаспори, па је и Дионисије био рашчињен 1964.
Шта је онда остало будућим генерацијама да очекују од вођства СПЦ под репресалијама комуниста? Павле је, ипак, преживео многе мучитеље Цркве и чак постао патријарх СПЦ 1990. То је било у доба када је притисак од стране државе био нешто слабији, мада се и тада сумњало да су комунисти вешто одстранили једног кандидата који је био умешан да се са њима рве, да су одстранили кандидатуру Епископа шумадијског Саве.
Блаженопочивши патријарх Павле и владика Артемије, манастир Бањска
Патријарх Павле је тада предложио и једног кандидата на своје место рашко-призренских епископа, који је био познат већ тада као изразити антикомуниста. Предложио је Артемија, који ће на епископску катедру тада доћи, али који ће је држати толико колико Павле буде у животу. Са смрћу п. Павла и Артемије ће брутално бити уклоњен са епархије. Јавна је тајна да се последњи “није допадао” властодршцима због његовог става према Косову и Европској Унији.
Недавно је један старији радник Државне безбедности имао карактеристичну изјаву: “Државе пропадају и рађају се, али служба са великим “С” остаје”. Не треба занемарити чињеницу да ће држава, уколико је више опредељена против православних вредности утолико више користити системе за манипулисање Црквом. Уколико се циљ државне олигархије коси са потребама православља и средства се могу користити која нису праведна. Педесетогодишња манипулација избором епископа довела је до тога да су многи од њих остали као наслеђе прошлог времена. При томе, компромис са савешћу био је нешто што је уобичајено. Једна нова појава, назовимо је “дипломатска свест” постала је иманентна многим епископима. Заборавило се да постоји “црвена линија” до које може да се иде у компромисима. Али, о свему томе у следећем наставку…
Литература:
«Патријарх у служби краља, Тита и Бога» (интервју са Радмилом Радић)
«Богословско-историски аспект на расколот на Црквата во Р. Македонија» – митрополит Јован (Вранишковски)
Преузето са блога “Православље живот вечни“
