Зашто је у БиХ толико тешко поднијети оставку из моралних разлога? Да ли политичарима и партијским кадровима недостаје осјећај моралне одговорности?
Оставка из моралних разлога у Јапану је питање части, а у многим земљама Европе одраз развијености друштва, док у БиХ овај појам остаје на нивоу митског о којем се прича, али га у стварности нема.
Литвански министар унутрашњих послова дао је оставку због саобраћајне несреће у којој није учествовао, а пољски због самоубиства затвореника којег никад није видио, у БиХ се и даље нико ни за шта не осјећа одговорним. Смјењивало се због политичких разлога, разрјешавало дужности из освете, одлазило због притисака- али још нико није поднио оставку из моралних разлога.
Адис Араповић из Центра цивилних иницијатива изјавио је за РТРС, да већи дио политичара у Бих не разумије ову основу политичке одговорности, односно не разумију да је мандат дат привремено и дат је у повјерењу.
“Основа тог мандата је повјерење које бирачи дају сматрајући да ће управо те особе на најбољи начин заштити или промовисати интересе тих бирача,односно да ће им заузврат дати нешто у политичком,економском или социјалном смислу”, рекао је Араповић.
Неталентовани за оставке из моралних разлога, домаћи политичари показују изразиту склоност за давање обећања. Поготово у предизборној кампањи. Тако је владајућа коалиција у Федерацији БиХ од 730 предизборних обећања до сада испунила 10.
Шампион је Народна странка Радом за бољитак, која од 103 обећања није испунила ни једно.
Ништа боље није било ни у РС. Најбољи је био СНСД са пет испуњених обећања, док је неславан рекорд оборио ДНС, јер од обећаног ништа није испунио. А обећавало се све и свашта, од економије до културе и спорта, обећавало се све- осим одговорности. Аналитичари кажу кад већ нема морала у политици, грађани су ти који треба да реагују.
Владе Симовић, политиколог, каже: „Ако грађани не траже од некога да поднесе оставку или да је поднесе ако се огријеши зашто би то он сам урадио, то је питање рационалног избора сваког човјека. Многи људи када дођу на власт нису спремни да поднесу оставку,да лако одступе са власти”.
Одбојност политичара према оставци у сиромашним државама, као што је БиХ, лежи и у чињеници да је држава најусноснији и најсигурнији извор прихода. Тако БиХ и даље држи свјетски рекорд у броју политичких партија. И док се политичари на западу након оставке враћају својој професији, код нас политичари најчешће и немају професију у којој су се доказали, тако да губитком функције губе и могућност лагодног живота. Материјално везани за политичке партије, кадрови су најчешће лишени осјећаја одговорности према јавности.
„Оставке које дају појединци су посљедица унутарстраначке дисциплине и жеље да се овлада функцијама, да се контролишу кадрови, а не оставка из моралних разлога“, каже за РТРС, Ђорђе Вуковар, професор на Факултету политичких наукау Бањалуци.
Оставка из моралних разлога тековина је демократских и развијених земаља са осјећајем одговорности за своје грађане. У БиХ све је подређено политици, а изласком из ње губи се и моћ и новац и привилегије.
Осим политике, не постоји дио друштва који пружа овакве погодности, па је у БиХ било каква смјена са функције равна чупању здравог зуба, а оставка из моралних разлога надреални феномен. Чини се да је за многе фотеља удобнија од морала.
