Београд – Десетак предузећа у Београду доставља храну основним школама, а у добијању посла у школама нема здраве конкуренције, тврди лист „Политика“.
Тровање основаца храном у школским трпезаријама 12 осмолетки осим одговорности покренуло је лавину других не мање важних питања: из чијих кухиња оброци стижу у куће знања, где се и како припремају, које су критичне тачке у припреми и дистрибуцији хране, на основу чега родитељи бирају понуђача, да ли у ту има места за малверзације?
Десетак предузећа у престоници доставља храну основним школама. Нека од њих су: „Златна варош“, „Шарени мачак“, „БМБ тим“, „Лидо“… Само једна кућа која се бави производњом и испоруком хране за београдске ученике постоји и то ради више од пола века. Остале се овим послом углавном као додатном делатношћу баве тек неколико година – показало је мало истраживање „Политике“.
У овом наизглед једноставном а неспорно уносном бизнису изгледа недостаје здрава конкуренција. Од директора школа Политика сазнаје да упорност појединих фирми у трци за потписивање уговора о обезбеђивању куваних оброка и ужине не познаје границе. Распитују се о понудама колега, па када виде цене конкуренције, снижавају своје цене ручка за десет, двадесет динара не би ли тако придобили наклоност (новац) ђачких родитеља. Нуде гратис роштиљ или печење за школске прославе. Неки су до победе на тендеру стизали уговорном обавезом да ће намештајем опремити школску трпезарију, а некима је било довољно да руководству школе омогуће да бесплатно ручава у ресторану, који је понуђачу примарни посао.
Цена, јеловник и референтна листа образовних установа, предузећа, институција са којима је произвођач хране сарађивао, кључни су фактори на основу којих родитељи бирају фирму која ће школу снабдевати оброцима. Мало који родитељ се сети да на сајту АПР-а провери бонитет понуђача који су конкурисали на тендеру за ђачку исхрану, или се распита о броју запослених, што могу бити важни индикатори. Ако у референтној листи понуђача пише да фирма оброцима опскрбљује, рецимо 20 школа, а има троје запослених, питање је како успева да тај посао обави ваљано.
„Посао припремања и достављања хране је готово наука за себе. Све намирнице животињског порекла морају имати атест о исправности. За све намирнице из увоза раде се посебне анализе, па и за бибер. На недељном нивоу мења се средство за дезинфекцију посуђа, јер микроорганизми постају резистентни. У кухињама се обавезно носи адекватна униформа. Заштитне капе, рукавице и маске су за једнократну употребу. Нема ни кухињских ни трулекс крпа, користе се папирни убруси. Куварица у производни погон не сме да уђе нашминкана, са накитом, лакираним ноктима да се не би загадила храна. Не сме чак ни да се напарфемише да би могла да осети мирис хране. Не придржавају се, међутим, сви тих начела, иако се диче „Хасап” стандардима“, упозорава упућени извор „Политике“.
Наводи и пример да се у кухињама у којима се стриктно води рачуна о припреми оброка по највишим стандардима свакодневно пре уласка у кухињу радницима проверавају шаке. Са посла враћају и због најмање ранице, јер бактерије којима се може заразити хиљаде порција хране постоје и у наизглед безазленим заноктицама.
Родитељима и школским радницима мало је познато да се оброци морају довозити у опраним и дезинфикованим возилима у специјалним судовима који одржавају температуру хране. Уместо тога, наводи наш саговорник, врло често се припремљена јела за ученике довозе у шерпама.
„У појединим основним школама које немају трпезарије оброци се сипају у тањириће ученицима у ходнику. Тањирићи из којих ђаци обедују најчешће се враћају добављачу хране на прање и поново користе, а питање је да ли се пред сервирање ручка довозе дезинфиковани и у неотвореним кесама“, тврди извор „Политике“, а извесно је да само једно предузеће које производи и доставља оброке за београдске ђаке поседује најсавременије машине за паковање и може да испоручи херметички упакован ручак у посудама за једнократну употребу које су хигијенски најисправније.
Политика
