Ужице – Шпанац Алберто де Олива стигао је са топлог Медитерана, из богате Малаге, у нејаку, ћудљиву Србију, у Ужице. Повео је супругу и њихово осморо деце. Каже, воља божја га је довела да буде католички мисионар. Али оно што га највише мучи јесте то што у Србији не може да нађе посао.

Алберту је у Србији најтеже што не може да се запосли.Алберто језиком и историјом Србије пристојно барата. И политичку праксу овдашњу солидно је спознао.

„Овде када тражиш посао, ваља бити близак властима. Није то, ако вам је за утеху, ексклузивитет Срба, тако је и у Шпанији. Мени је посао, било какав, потребан, али ја у политику не могу и нећу“, искрен је Алберто де Олива (43), Шпанац.

Учитељ је по професији, а у Ужице је приспео као католички мисионар. У Малаги је богато живео. Био је директор представништва једне америчке фирме. Имао је кућу, пред њом базен, двориште окружено маслињацима, спокој дивоте родне Андалузије.

„Живот нису новац и моћ. Дошао сам јер је надбискуп Станислав Хочевар тражио некога ко ће у Ужицу католике да врати цркви. Нисам свештеник, ја сам мисионар“, прича о себи.

Супруга му је Сонија. Деца једно другом до увета – Хосе, Лаура, Сонија, Алберто, Томас, Изабел, Данијел, Марија. Малишани који су стасали за школу образују се по српском, и одреда уче веронауку по православним лекцијама.

Из шпанске раскоши у српску неизвесност. Алберто храни деветоро уста, а незапослен је. Обијао је прагове и државних институција и приватних фирми.

„У општини човек каже: “видећу сутра, причаћу, зваћу”. У пекари сам портиру дао си-ви, нико ми се није јавио. Био сам и у комуналном, ни за чистача улица ме неће. Хтео сам да будем собар на Златибору“, ни то не може.

„Држављанство није сметња, имам дозволу за рад у Србији. Схватам, ни за вас нема посла, што би било за странца. Кад бог буде хтео, ја ћу се запослити“, каже Шпанац.

Тешко би се Срби сложили да је Свевишњи крив за беспослицу и да се он о томе пита. Рекли би: дебео коверат у џеп неком главоњи и – има бог да те види.

Само, како то објаснити некоме ко је оставио читаво богатство, кога су неки други идеали у ову беду и бешчашће довели.

„У Шпанији, када те виде на улици са осморо деце кажу – катастрофа, ти си луд. Овде кажу – свака част „, убацује се Сонија.

Бушили му гуме

Алберту су уста пуна хвале на рачун Ужичана, али… “Прошле недеље ми два пута бушили гуме. Ваљда зато што сам паркирао пред комшијино двориште. То је сигурно урадила нека жена, мушкарцу то не приличи”, уверен је Алберто.

Слабо иду пршута и ракија

На српску кухињу још није свикао. “И у Шпанији се једе пршута, али ова ваша…
Пуна је дима, не могу.
Има укус јакне када се навуче смога.
Ракија?
Само зими!
Кад на минусу кренем напоље, попијем пола чашице и – доста”, каже он.

Сусрет с Радомиром Антићем

Случајно је упознао Радомира Антића, који је оставио траг у шпанском фудбалу.

“Седео је у башти Градске кафане.

Пришао сам и пружио му руку.

Целу моју породицу је почастио.

Пар дана касније он је пришао мени и питао ме како сам.“

Блиц

Коментариши чланак

Коментара