Њене очи гледају у ваше. Вашом руком сте је загрлили око струка и привукли је ближе. Она додирује ваше лице а ви се мало нагињете, помjерате главу у лијево и наравно – ваше усне се спајају.
Узбуђење приликом пољупца исувише је велико да бисте се у том тренутку запитали: “Зашто ја ово уопште радим?”
Најједноставнији одговор би сасвим сигурно био зато што је у питању добар осећај. Међутим, постоје људи којима ово објашњење није довољно добро и који се баве проучавањем анатомије и еволутивне историје пољупца – ти људи се зову филематолози.
До сада они нису успјели да дају крајњи одговор зашто се људи љубе и како је оно настало, али су развили неколико теорија и открили начин на који пољубац утиче на нашу биологију.
Велико питање јесте да ли се љубљење учи или је оно инстинктивно. Неки кажу да је у питању научено понашање које своје којрене вуче од наших предака када су мајке жвакале храну и директно је потом пребацивале у уста безубих беба.
У прилог тврдњи је у питању нешто што учимо иде и чињеница да постоје племена чији се чланови не љубе.
Са друге стране, поједини стручњаци сматрају да је у питању инстинктивно понашање и у прилог томе указују на понашање из животињског свијета.
Док се већина сисара као израз наклоности трља носем, поједини радије користе усне, попут људи. Бонобо мајмуни користе сваку прилику као изговор да размјене тјелесне течности путем усана. То раде након сукоба, како би утјешили некога, како би развили социјалне везе а понекад то чине без икаквог повода и разлога, баш као и људи.
Данас, теорија која је најприхваћенија јесте она која тврди да се људи љубе како би дошли у прилику да намиришу партнера и виде да ли је он довољно добар. Када се наша лица споје, наши феромони почињу да „разговарају” и размјењују биолошке податке о томе да ли ће будуће потомство бити довољно јако и здраво.
Жене подсвјесно преферирају мирис мушкарца чији су гени појединих протеина имуног система другачији од њихових. Овакво поклапање омогућило би потомку знатно јачи имуни систем и веће шансе за опстанак.
