Све ово питам, не зато да бисте ми, са чуђењем, потврдили нешто тако очигледно, већ да бих појаснио једну многима несхватљиву чињеницу. Да бих подсетио све нас да нас наше нервирање и ”неприхватање ситуације” неће спасити од невоља. И да оно олако и апстрактно: ”нећемо дозволити” и ”то ми се не допада” – неће променити ама баш ништа по питању реалног поретка ствари.

Сви робови су. пре него што су то постали, били и те како решени да ни по коју цену не допусте губитак слободе, али нису успели у својој намери. Многи су страдали, борили се до смрти, али, једноставно, није ишло. Победили су моћнији и силнији, јачи и одлучнији (а, пре свега, много боље организовани).

И са нама је тако.
Узалуд све оне закаснеле жалопојке на тему грешке из 1918-те и самоубилачког увођења наших крвних (и верских) непријатеља у наш дом, као браће. И залуд закаснела покајања српских комуниста, након што су претходно уништили све што је вредело и било заиста важно у свом народу.
Тако је и са осталим грешкама и погрешним изборима на историјским раскршћима српске судбине (1868, 1903, 1918, 1941, 1945, 1974… све до 5. октобра 2000-те и даље, у недоглед).

Грешке се плаћају и то тешким мукама и страшним искушењима низа генерација које су од својих очева добиле њихове неплаћене дугове (са све зеленашком каматом). Па тако и ми данас отплаћујемо све те несхватљиве превиде и кобне коцкарске ризике, без наде да лако изађемо из својих нагомиланих и компликованих обавеза.

Ово све пишем да бих исповедио своје чуђење пред менталним поремећајем оних међу нама што, уместо да траже оно најбоље (још увек) могуће, захтевају – а без спремности на сопствено страдање и одрицања – све, сада и одмах. Иначе ће се они хм… наљутити или тако већ нешто, огорчени због ”неспремности осталих Срба да их следе” и подрже.
Ови сабласни типови, псеудо-мученици и квази-хероји, нису прстом мрднули, ни заноктицом платили свој на речима толико захтевни ”патриотизам” (и ”правоверје”). И они намећу лудачку идеју да је ”већи Србин” онај ко необавезно КАЖЕ (или на друштвеним мрежама напише) да је ”за већу Србију” и бескомпромиснији одговор непријатељима. Невероватно, али истиито!

И намножише се ови лажни самураји и витезови у лименим окопима, толико да онемогућише нормалан разговор и братски договор међу онима који су свјим минулим радом и животом то заслужили.
Почетници и приправници дрско заузеше места својим искуснијим и мудријим сународницима, само зато јер су пре њих сели (логиком: ко безобразнији, тај успешнији).

То је последица титоистичке уравниловке и трагикомедије Кардељевог ”самоуправљања”, уз тинејџерску инфантилност и студентску надобудност у необавезном ”истицању захтева” те помодне протестне журке по градским улицама (у режимској, опозиционој или међународној продукцији).

”Ми хоћемо…”, ”Захтевамо…”, ”Нећемо допустити…”, ”Доста је било…”и сличне пубертетске фантазије без трунке реалности у себи, стежу нам, полако, омчу око врата, док се удружени српски непријатељи, за то време, скупљају свуда око нас и већ радују својој лакој победи над тако неспособним противницима.

Због тога је сада тако тешко се организовати кад било који анонимни профил може да глуми Милоша Обилића, цара Душана Силног или Светог Саву лично, тражећи од другиг Срба оно што тај умишљени лудак опште праксе мисли да ”мора да се уради”.
Таквих, што ми се, ничим изазвано, у наступу самодопадљиве патриотске страсти, заклињаше да ће ”пре умрети него допустити да се Караџић изручи Хагу” има колико год хоћете. И наставише ови самозвани, новокомпоновани ”мајори Гавриловићи” своје, чинило се ”непостојеће животе” (које, на папиру, ”дадоше” у одсудној борби за неизручење Караџића), па отидоше – без трунке гриже савести – на летовање, у омиљени кафић и стадион.

Маштари и фантазери испадоше тако храбрији од деспота Стефана Лазаревића, пошто би они, 100 посто, ударили шамарчину мрском убици и силоватељу Бајазиту, да не говоримо о томе да би, исти ти, пљунули Хитлеру у лице на месту ђенерала Недића… и свашта нешто још.

То какве би последице биле по српски народ након таквих ”камиказа” поступака, то њих уопште не занима, исто колико и реалност ма какве врсте.

Они су у својим очима и очима својих другара са ћошка, толико велики да би се олујни таласи, ваљда, сами постављали под њихове ноге да ходају као да су на сувом, попут црвеног тепиха, а море би се брже-боље размицало пред њиховим корацима од седам миља (из цртаног филма или дечије бајке).

То да данас СВАКО – али, баш свако! – може да каже (лупи, одвали…) МА ШТА – и ”остане жив”, једнак сваком од себе супериорнијем, паметнијем и храброијем саговорнику; то је језива дијагноза интернетовског ауто-пута што нас стрмоглаво води у пропаст.

И то што КО ГОД може да суди свима и свакоме, заборављајући своје стварно место у реалном српском друштвеном поретку; то довршава читаву ову ”комендију” и укључује нас, све колико нас има, у заједничку душевну болници (без чувара, доктора и одговарајуће терапије).

Срећом, постоје изузеци из правила и она ЧУДА која омогућавају да се и овакви ликови, заједно са правим борцим, коначно нађу у прилици да заиста бране и одбране понешто стварно важно и драгоцено.

Косовска Митровица: Све је ово Србија

Чудо одбране Косова и Метохије и чудо чувања светиња у његошевској Црној Гори су две реалне прилике за ЗАЈЕДНИЧКО ДЕЛОВАЊЕ и оних истинских, исто као и оних измаштаних бораца за српство и светосавско православље. Јер се ту не делимо на боље и горе, храбрије и мање храбре, важније и безначајније, пошто смо ту сви једнаки и равноправни.

Зато не можемо да се не захвалимо Господу на Његовом допуштењу да србомрзачки Шиптари и милогорски антисрби омогуће, својим неправедним и нељудским поступцима, да се коначно ујединимо у јединственом фронту одбране од оваквих насртаја. Ујединише нас и помирише наши џелати и мрзитељи, сасвим супротно од њихове намере.

Милица Бакрач: Није нам хладно

Зато је важно да макар ову, изнуђену и необично налетелу прилику искористимо (кад већ нисмо све оне претходне) и да покажемо да постојимо и изван виртуелног света фејсбука, твитера и инстаграма. Да, макар за тренутак, заличимо на оне којима се, без иједног правог разлога, све ово време поносимо и чијим се перјем, иначе, незаслужено китимо.

Искористимо прилику, браћо и сестре, и покажимо да и даље СТВАРНО ПОСТОЈИМО, као истински људи а не злобне сенке крај својих вечно упаљених монитора.

Ако победимо себе, утапајући се у саборно мноштво светих литија, као једна од безброј воштаница у том тријумфалном мимоходу, на путу смо колективног излечења и поново пробуђене самосвести.