Агонија је трајала два месеца … у блату, по мразу, снегу и киши … стално на опрезу, стално у рову и под непријатељском паљбом … без сна и одмора … Колубара 1914. године.

После месеци константних напада далеко јачих Аустроугара, српска војска се нашла на корак од краха – без хране, одеће и обуће, са мало муниције и, што је најгоре, слабог морала. Светски медији јављали су о пропасти Србије, а непријатељи су очекивали да је рат фактички већ добијен. Мало ко је веровао да само једна армија полураспаднуте војске и један човек ишта могу променити.

А онда је на чело прве армије дошао генерал Живојин Мишић.

Српска војска била је стално у повлачењу. Војници су били уморни и лоше опремљени. У октобру 1914. скоро је потпуно нестало муниције. Помоћ је затражена од савезника. А онда се десило незамисливо – артиљеријска муниција је коначно стигла из Француске, али није одговарала српским топовима!

Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште.
Ипак, о аустроугари су имали својих проблема.

Блатњави путеви западне Србије, где се налазио тзв. Балкански фронт, нису били непознаница Мишићу који је рођен на Сувобору. Управо они су се показали као много бољи савезници од Француза. Живојин Мишић је тада дошао на идеју која је дуго сматрана потезом очајника. Повукао је војску са Колубаре, омогућио јој да се одмори, прегрупише и сачека пристизање ‘погрешне’ муниције.

Војни редови су попуњени последњим што је Србија имала – ђацима, студентима из Београда и универзитета широм Европе који су се вратили како би помогли домовини. Они су, на брзину обучени, млади и неоскусни, упућени на фронт добивши титуле каплара.

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је В аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске.
Удар је био незаустављив. Изненађеног непријатеља српска војска је гонила на све стране.

Успесима И армије 05. 12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, отпочело је гоњење непријатеља.
Оскар Поћорек, главнокомандујући генерал Аустроугарске армије увиђа потпуни пораз 16. корпуса и нарађује повлачење војске.

Колубарска битка

15. децембра српска војска ослободила је Београд. Овим је окончана борба на Балканском фронту у јесен 1914. године.

Губици су били велики, али таква је била је победа. Укупно је избачено из строја 266.212 војника, подофицира и 7.592 официра. Мишићева стратегија и данас се проучава на светским војним академијама.

Извор: Дневно.рс