Авганистан има преко 300.000 војника и полицајаца за популацију од 30 милиона. То је отприлике исто као и САД, којe имаjу десет пута више војске и полиције за популацију која је десет пута већа.
Велика разлика је у томе што су америчке снаге боље обучене, образоване и компетентније су. Такође су много мање корумпиране. Стопа насиља је такође много другачија, јер Авганистан има већи број убистава у многим областима које суштински контролишу банде господара рата и талибана (обично у комбинацији са нарко бандама). Авганистанске снаге сматрају да су успешне, јер су биле у стању да задрже талибане ван места и великих градова и што су натерале исламске терористе у дефанзиву у руралним областима, где талибани регрутују и држе базе и кампове за обуку терориста са пратећим садржајима.
Западни инструктори и саветници кажу да су авганистанске снаге безбедности ефикасније од противника (гангстера и талибана), али ипак мање ефикасне од иностраних снага сличне намене. Затим, ту је проблем са корупцијом и лошим ставовима многих авганистанских лидера (цивилних и војних) који изгледају више заинтересовани за крађу стране помоћи него да такву помоћ користе за побољшање снага безбедности или Авганистана уопште. Ово је стални извор разочарања за странце (војних инструктора и хуманитарних радника).
Из свих ових разлога, није ни чудо да авганистански званичници добијају много више војне помоћи и сарадње са Русијом. Упркос бруталној руској инвазији (1979) и окупацији (до 1989), многи Авганистанци на Русе више не гледају са горчином. То је зато што је руска окупација била само један део грађанског рата који је почео крајем 1970-их, када је авганистанска Комунистичка партија намерила да поремети племенске савезе који су одређивали авганистанску политику вековима, и да их замени комунистичком диктатуром.
Племена су ово видела као напад на своју религију (комунисти су отворено анти-религиозни), као и на племенску независност и моћ. Племена су одмах преузела контролу на селу и почела марш на градове (где су комунисти имали већину својих присталица). Русија, која је помогла нову комунистичку власт, послала је трупе 1979, радије него да види како племена повраћају контролу. Руси су ушли у Авганистан из политичких, а не економских, разлога, и отишли деценију касније, остављајући иза себе комунистичку власт. Већина претходних освајача Авганистана дошла је из економских разлога, са средствима и намером да ту остану дуго. Али, Совјетски Савез је био у ужасном економском стању 1979, распао се1991, што је био главни разлог што су отишли1989, јер је то био трошак који више нису могли себи приуштити.
Колапсом Совјетског Савеза 1991. одсечене су субвенције за проруску авганистанску владу и та је влада убрзо свргнута. Уобичајене етничке и племенске фракције затим су наставиле грађански рат, највише за контролу над традиционалном престоницом Авганистана, Кабулом. Руски одлазак довео је до више од две деценије насиља и репресије (од талибана, господара рата и богатих лидера нарко банди). Руси су комшије од 19. века, и поред губитка својих централноазијских провинција 1991 (када је Совјетски Савез распуштен) Руси одржавају блиске односе са новим централноазијским државама које су данас на северној граници Авганистана. Руси су и даље ту, а временом су постали виђени више као потенцијални пријатељи него бивши непријатељи.
После 11. септембра 2001, Русија је у почетку пропустила да допринесе напорима САД и НАТО у Авганистану. Делом због зависти. САД су биле много успешније против Авганистана него Русија 1980-тих.Не само војно, већ и у смислу логистике. Једно од великих ограничења за руске војне напоре 1980-тих био је недостатак путева и пруга у Авганистану. Совјетски Генералштаб је прорачунао, чак пре него што су руске трупе ушле, да би оскудна транспортна мрежа могла спречити Русију да пружи подршку за више од 134 000 војника. Заправо, Руси углавном нису имали више од 110.000 војника у Авганистану током већег дела 1980-их. Али, НАТО и САД су изградили силу скоро дупле величине.
Постоји још неколико путева у Авганистану ових дана, а пруга је тек недавно пуштена у саобраћај. Западним трупама је потребно много више залиха него што су 1980-их њихове руске колеге икада добиле. САД су све ово постигле развијањем начина за боље коришћење постојећих путева и убацивањем још материјала у њих. Упркос свог ћутања о том питању, Руси су помно пратили овај логистички напор, и уредно водили белешке. Русија је такође приметила да су руски обичаји (много толерантнији према поткупљивању и уопште мутном понашању) више у складу са авганистанском културом. Руски бизнисмени и дипломате почели су да пристижу у Авганистан 2002. Многим Авганистанцима је драго да се то десило и поздрављају већу сарадњу са својим северним суседом.
Племена са севера Авганистана се сећају да су се 11. септембра 2001. још увек борила са талибанском владом која још није била стекла контролу над целим Авганистаном.„Северна алијанса ” не-паштунских племена још се држала. САД шаљу неколико стотина специјалаца и ЦИА оперативаца, сто милиона долара у готовини и неколико хиљада паметних бомби да помогну Северној алијанси да се извуче, а талибани су сломљени и натерани да побегну из земље у року од два месеца.
Северним племенима није сметало што Паштуни добијају најбоља радна места у новој влади, али нису била више спремна да покорно прате вођство Паштуна. Паштуни то виде другачије, тврдећи (уз нешто истине) да су они изнели највећи део борбе против Руса 1980-их, и да су многа од северних племена склапала договоре са Русима (као и нека паштунска племена, али то је нешто о чему Паштуни не воле да причају). Имало је то више везе са политиком Авганистана (северна и јужна племена нису се слагала око тога како да се носе са Русијом и модернизацијом), него са било чим другим.
Онда су дошли Талибани (циничан изум Пакистанаца , израђен од Паштуна избеглица, уверених да ће Свети рат донети мир Авганистану). У међувремену, трговина хероином (гајење мака и коришћење хемијских процеса да у претварању сока од тих биљака у опијум и хероин) прешла је из Пакистана (где влада то види као проклетство) у Авганистан. Многа од истих тих племена која производе избеглице које су постали талибани, такође производе најуспешније наркобосове.
Паштуни су много тога, укључујући то да су добро организовани и амбициозни, а Русија је увек била вољни савезник северних племена. Талибани су данас у основи фракција паштунских племена и трговином дроге у основи управљају Паштуни. За већину Авганистанаца, Паштуни (40 одсто становништва) су непријатељи, а Русија је комшија који је најчешће био користан пријатељ . Руси су такође заинтересовани за заустављање трговине дрогом Паштуна и то даје северним племенима и Русији заједнички циљ, у ком правцу да раде. Очекујте да видите више од Русије у Авганистану после одласка НАТО снага следеће године.
Како су авганистанске снаге безбедности преузмале одговорност од страних војника имале су све више жртава (више хиљада месечно, укључујући и око 300 мртвих). Они наносе још више жртава непријатељу, као и све већи број провладиних милиција организованих да држе талибане изван руралних подручја. Ово талибанима регрутацију чини тежом, јер можда су већина њихових регрута неписмени, али су приметили да се све већи број локалних момака који су отишли са талибанима не враћа, или се враћају патећи од борбених рана или проводе много времена у затвору. Дакле, талибани су спустили своје стандарде и повећање плата и бенефиција. Међутим, то је довело до појаве мање способних и поузданих талибанских бораца.
14. септембар 2013 : На југу ( Кандахар ) бомбаш самоубица у аутомобилу, покушавајући да нападне војни конвој, активирао је експлозив пре него што је достигао свој циљ и, уместо војника, убијена су три цивила. Страни војници су неповређени .
13. септембар 2013 : У западном Авганистану (Херат) девет талибана је убијено када су покушали да уђу у амерички конзулат. Два авганистанска чувара и Авганистанац под уговором погинули су бранећи место .
8. септембар 2013 : Талибани покушали да уђу у обавештајни објекат ван главног града. Напад није успео, шест нападача и четворица авганистанских војника убијено.
7. септембар 2013 : У Пакистану седам талибанских лидера пуштено из затвора, у настојању да се подстакне авганистанске талибане да преговарају мировни споразум. Авганистански званичници сумњају да ће то донети добро и све чешће тврде да Пакистан то ради придобијања талибана, а не зато што талибани заиста желе помирење.
5. септембар 2013 : На истоку (провинција Пактика), Индијка је убијена од стране талибана, који су тврдили да је била индијски шпијун. Жена, Сушмита Банерџи, била је страни хуманитарни радник и удата за Авганистанца 1988, касније побегла из Авганистана због сурове владавине талибана. Она је написала књигу о својим искуствима на основу које је снимљен популаран индијски филм 2003. Али,талибани су осудили књигу и филм и претили осветом. Сушмита Банерџи је била омиљена у Авганистану због свог рада на увођењу медицинске неге за жене .
4. септембар 2013: Жена члан парламента пуштена након што је била затвореник талибана три недеље. По договору, уз ослобађање шест затвореника које су талибани хтели .
3. септембар, 201: На североистоку (покрајина Кунар), локални званичници су рекли да је у ракетном нападу беспилотне летилице САД убијено 11 цивила и пет исламских терориста . Савезна влада сложила се са овим, али су званичници НАТО-а рекли да нема убијених цивила, само десет исламских терориста, да је ово двоструко проверено. Сумња се да је у питању још једна превара.
Дешавају се када мештани лажу о броју мртвих цивила како би добили средства од накнаде НАТО (и да се избегне одмазда талибана). Када се ракета или паметна бомба употребе на изолованом месту (што описује највећи део Авганистана) и постоји могућност цивилних жртава, мештани понекад покушавају ову превару.
Обично локалне племенске старешине или владини званичници инсистирају да странци у том тренутку буду по страни. Чак се и страни војници и авганистански полицајци склањају (пошто је потрага за телима талибана, докуменатима и опремом завршена). Као добри муслимани, мештани сахрањују мртве пре заласка сунца истог дана. Наредног дана, старији ће тврдити како су многи цивили мртви, убијени паметним бомбама, све док мисле да могу да с тим да се извуку. Понекад ће додатни гробови добити коју мртву козу или другу животињу, тако да жесток смрад прожима насуту земљу. Ископавати гробове такође је против исламског закона, тако да старешине знају да стране трупе морају да им верују на реч. Старешине такође знају да ће страни војници, у зависности од националности, платити 1000 – 5000 долара надокнаде по мртвом цивилу.
Постоји велики дан исплате, али талибани уважавају лош публицитет који странци доносе, а захвалност обично показују тиме што ће ово село или долина кроз прсте погледати у будућности. НАТО је увлачен у ову превару годинама и научио је да утврди и документује све оно што се догађало током ваздушног напада, тако онемогућавајући да превара успе .
31. август 2013 : У јужној провинцији Хелманд бомбаш самоубица је активирао експлозив у својим колима када се нашао заробљен у колони возила испред војног контролног пункта. Шест људи је погинуло, а 20 је рањено, скоро сви су били цивили.
30. август 2013 : У јужној провинцији Хелманд бомба поред пута убила дванаест цивила. На северу (покрајина Кундуз) талибански одред смрти отишао после убиства окружног лидера, користећи бомбаша самоубицу. Жртва је излазила из џамије и осам других људи је убијено и 11 рањено, већина њих недужни цивили. Талибани такве жртве називају “принудни мученици”. Мало Авганистанаца се слаже са овим описом.
29. август 2013 : На западу (провинција Фарах) талибани су из заседе напали конвој полиције и убили 15 полицајаца.
Индија шаље још 79 полицијских командоса да повећа безбедност око своје авганистанске амбасаде и конзулата широм земље.
