Захваљујући нестручности лекара београђанин Мирослав Јанковић је остао без стопала, а замало је могао и живот да изгуби, да други лекар није хируршким путем одстранио гангрену.
Одговоран није нико, јер правосуђе ћути. Лекарска комора Србије сматра како нема потребе ићи код лекара, јер је излечење или не Божија одлука на коју доктори, као обични смртници, немају никаквог утицаја.
Влажна гангрена се развија када бактерије инфицирају рану. Неке од тих бактерија стварају отрове који уништавају околна ткива које одумирући ствара болове, а када одумре губи се осећај и ткиво поцрни добијајући непријатан задах.
Симптоми гангрене су, дакле, веома очигледни и за лаика, а камоли за лекара. Немогуће је не приметити их, али је у Србији све могуће, посебно пред Нову годину.
Београђанин Мирослав Јанковић је 18. децембра 2009. посекао палац на нози секући нокат. Следећег дана, била је то субота, палац постаје црвен, болан и отечен. У понедељак 21. децембра Јанковић одлази у Дом здравља „Стари Град“ код хирурга Јадрана Ерчића који поставља дијагнозу дијабетско стопало. Потом заказује нови преглед за среду 23. децембра када треба као консултант да дође хирург из Клиничког центра Србије (КЦС).
Доктор Ерчић отпушта пацијента без да му је ординирао терапију – то препушта лекару опште праксе коме је само послао поруку „молим парентерално антибиотике“. Зашто др. Ерчић као хирург није сам преписао лекове пацијенту, већ је то препустио лекару који је и по стручности и по надлежности на нижем нивоу?
У заказано време, два дана касније, Јанковић долази у Дом здравља да га прегледа др. Марко Драгаш, специјалиста опште хирургије, који му преписује антибиотике као терапију, као и превијање ране, па заказује контролни преглед за седам дана у КЦС-у. У том тренутку је палац већ био црн и смрдљив, а цело стопало црвено и отечено. Да је тада извршена операција био би одстрањен само палац на нози или његов оболели део.
И следећих дана Јанковић долази у Дом здравља где га превија медицинска сестра у присуству др. Ерчића. У међувремену је нога поцрвенела до пола потколенице, отечена је и врућа, стопало је модро и смрдљиво, а палац личи на парче угља. Др. Ерчић све то види, али не реагује сматрајући да је пацијент проблем др. Драгаша, а не њега, и не желећи да се замери колеги препушта Јанковића судбини.
Пошто је нога почела језиво да га боли, Јанковић, изнемогао од температуре, преко везе одлази 29. децембра 2009. на Другу хируршку клинику код дежурног лекара др. Бандића који је одмах проценио да нога мора да буде оперисана, али је и додао, као др. Ерчић пре њега, да не жели да се меша, јер је Јанковић пацијент др. Драгаша. Колегијални односи су опет били испред здравља и живота пацијента.
Следећег дана Јанковић, већ потпуно изнемогао, одлази ујутро у 9 сати у КЦС на заказани преглед код др. Драгаша који, међутим, за њега нема времена. Уместо њега преглед обавља др. Никола Илић који долази до соломонског закључка: КЦС уопште није надлежан за Јанковића, јер му је по месту боравка ближа Градска болница „Звездара“. Дан је уочи дочека Нове године, па зашто би лекар себи кварио празник некаквом операцијом и спасавањем пацијента?!
Истог тог дана, али тек у 16 часова, Јанковића у Градској болници прима др. Душан Глигоријевић који одмах констатује да је у питању гангрена и да је неопходна хитна хируршка операција на којој је пацијенту одстрањено скоро цело десно стопало! Да је оперативни захват и даље одлаган, Јанковић би за неколико дана био мртав!
Потпуним одсуством професионалности и хуманости група лекара је успела да створи још једног инвалида. О свему обавештена Лекарска комора Србије по ко зна који пут стаје на страну својих чланова и проглашава да су Ерчић, Драгаш и Илић у свему поступали стручно и да је губитак стопала – Божија воља!
На сличан начин реагује и правосуђе, коме Јанковић 23. фебруара 2012. подноси кривичну пријаву против поменутих лекара због несавесног лечења, која је у Првом основном тужилаштву у Београду заведена под бројем Ктр. 1723/12. Заменица јавног тужиоца Татјана Митровић дописом од 5. марта ове године обавештава Јанковића како је тек више од осам месеци по подношењу пријаве, тачније 31. октобра 2012, Првом основном суду у Београду упућен предлог за предузимање вештачења на околност да ли је дошло до лекарског пропуста. Од тада, српско правосуђе ћути.
