Београд – У сусрет стотој годишњици почетка Првог светског рата захуктава се и битка око интерпретације узрока за избијање катастрофе која је однела више од 15 милиона живота. После обимне студије „Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914”, којом је њен аутор, професор са Кембриџа, Кристофер Кларк поставио темеље за ревизионистички став према коме се Немачка пере од одговорности за избијање рата и одговорност пребацује на српски национализам, стигао је жесток контранапад из пера британског историчара Макса Хастингса. Он у књизи ефектног наслова „Катастрофа: Европа одлази у рат 1914” нема дилеме око тога ко су лоши момци који су гурнули Европу у Први светски рат и то су, тврди, искључиво Немци и Аустријанци.
Иако је Хастингс пре свега врстан познавалац Другог светског рата, критика, поготово острвска, велича његове домете у истраживању тог великог рата, а у „Катастрофи” је, кажу, још једном потврдио да је највећи британски војни историчар. Сем гласног устајања против било каквог амнестирања од одговорности Берлина и Беча, он указује да је одлука Лондона да уђе у борбу – и политички и морално – оправдана.
Доказујући своју тезу, Хастингс се обрачунава са поставкама историчара, попут Кларка, који на оптуженичку клупу као главног кривца постављају малу Србију која је тобож била и те како свесна будућих последица Сарајевског атентата, а Аустрији дају за право да тражи одговарајуће обештећење. Можда најопаснији приступ против којег Хастингс устаје јесте релативизација немачког империјализма под изговором да су га имале и друге земље. Или како то објашњава Кристофер Кларк, „потпуно је беспредметно односити се према догађајима из 1914. као према мистерији из романа Агате Кристи и тражити пиштољ који се дими јер га нико не може пронаћи”. Став „сви смо били криви” код Хастингса нема прођу.
Премда је Кларк у интервјуу „Политици” изјавио да његова књига није уперена против Срба и чак поручио да ће у немачком издању „Месечара” променити формулацију „терориста” у „атентатор” за Гаврила Принципа, превише је елемената који показују да је у жељи да Немачку ослободи бремена кривице било најлакше прстом уперити на Србију. Стога нарочито чуди јалов одговор овдашње стручне јавности која сем повремених текстова по новинама нема осмишљену стратегију за одговор надолазећем ревизионизму.
Британски историчар, пак, критикујући бескомпромисно тадашњу политику Берлина узима Србију у заштиту и нехотице ради посао овдашњих историчара.
Хастингс преиспитује и такозвани песнички приступ по којем је рат узалудна крвава борба у коју Британија није требало да се укључи већ је требало да уместо што је угрозила своју изолацију пусти „те чудне странце” да се међусобно убијају. Такав став уз бојазан од узрујавања Немаца поставио је пред британску владу изазов како уопште догодине организовати обележавање века од избијања рата.
Нудећи одговор Хастингс повлачи паралеле између Првог и Другог светског рата тврдећи да ако већ стоји аргумент да се Британија оправдано укључила у рат због инвазије на Пољске 1939. онда је по истом принципу било оправдано узети оружје 1914. у одбрану Белгије.
Различити приступи узроцима рата у обзир узимају и савремени контекст указујући на аналогије између данашњег Блиског истока и Балкана од пре стотину година. О томе да ли је заиста могуће на данашњи пример Сирије пресликати „ефекат лептира” по којем је Сарајевски атентат изазвао огромне последице широких размера постоје трвења како у стручној тако и у лаичкој јавности.
Једно је међутим сигурно – на столу су интереси такозваних великих играча и све су прилике да ће се они умногоме преламати преко леђа Србије, па је крајње време да се озбиљније ухватимо у коштац са наступајућим изазовима.
