Београд — Од око 250.000 тона укупног отпада угинулих животиња, годишње се у Србији бар 150.000 врати у храну. Зарада је око 300 милиона евра, пише Блиц.
„Ако узмемо цену од само два евра по килограму, колико кошта сировина у производњи паштета, пљескавица и других производа, долазимо до цифре од 300 милиона евра годишње, који се окрећу у овом бизнису. Све је то омогућено непримењивањем усвојених закона“, каже за Блиц Серж Аме, директор белгијске фабрике „Зелена“.
Та фабрика је у Инђији прошле године покренула другу фабрику „Енергозелена“ за безбедно уклањање животињског отпада.
Закони који регулишу ову област постоје десетак година и усклађени су са европским. У Србији су постојале три фабрике за нешкодљиво уклањање отпада, укупног капацитета 20.000 тона.
„Добили смо пуну подршку Владе Србије да направимо фабрику, али оног момента када је погон и то капацитета 150.000 тона, уместо досадашњих само 20.000, покренут, наишли смо на огроман отпор и спречавање да дођемо до отпада на тржишту. Ми смо наша сазнања пријавили полицији, сматрајући да је реч о нарушавању здравља целе нације, па и нарушавању угледа државе. Под знаком питања биће и преговори о придруживању ЕУ ако се овај проблем не реши“, упозорава Серж Аме.
И председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић упозорио је данас да се у Србији продаје на хиљаде тона меса сумњивог квалитета, а најновији случај продаје меса угинулих животиња у Великој Плани, по његовим речима, није ништа ново.
Паповић је агенцији Бета рекао да је пре три године из Бразила и Аргентине увезено месо сумњивог квалитета и да до сада није обелодањено који произвођач је то месо стављао у промет.
Он је нагласио да НОПС стално указује на неопходност пуне контроле меса и месних прерађевина која укључује контролу произвођача животиња, кланица, прерађивача и крајњих продаваца. У Србији, како је истакао, нема довољно инспектора, а додатни проблем је и то што неки од њих не раде свој посао како треба.
„Велики проблем коме треба да се посвети пажња јесте и мали број кафилерија. Некада их је у Србији било на десетине, а сада само две или три имају дозволу за рад“, казао је председник НОПС-а.
Он није могао да прецизира које количине меса сумњивог квалитета стигну до тржишта, али је навео да је реч „о тонама и тонама таквог меса“.
Медији су прошле године упозоравали и да се Србији све више увози месо и месне прерађевине лошег квалитета и којима се ближи рок истека трајања, док се илегално највише преко Косова увози чак и месо коме је рок трајања истекао, садржи ГМО или повећани ниво хормона.
Писало се и да је у многим месарама у Србији могла да се нађе и пилетина из Јужне Америке која је долазила преко црнгорске луке, као и говедина из Бразила и Аргентине које дозвољавају употребу ГМО сточне хране.
Према званичним подацима, Србија највише увози месо из Аргентине, а произвођачи меса и месних прерађевина су велики увоз образлагали тиме да на домаћем тржишту нема довољно сировина за производњу због осипања сточног фонда.
***
Месо угинулих животиња опасно је и за људску и за исхрану животиња. „Нажалост, то се дешавало, десило се и дешаваће се због лоше казнене политике. Ја бих то квалификовао као покушај убиства“, каже др Саша Стокић, председник УО Ветеринарске коморе Подунавског округа.
Он објашњава да је правило да животињи у тренутку клања морају да раде животне функције. Чак и тада, ако се не уклоне унутрашњи органи у року од пола сата, није за људску исхрану.
