(Како је Збигњев Бжежински, идејни творац Трилатералне комисије, пре 16 година “предвидео” пропаст Америке и стварање Новог светског поретка без глобалне суперсиле)
Дугорочно гледано, глобална политика постајаће све мање компатибилна с концентрацијом хегемонске моћи у рукама једне државе. Према томe, Америка није само прва и једина, истински глобална суперсила, већ врло вероватно и последња.
То није само зато што националне државе постепено постају све пропусније, већ и због тога што знање као моћ постаје све распрострањеније, приступачније и све мање затворено у националне границе. Дисперзија привредне моћи такође ће бити све већа. У годинама које долазе није вероватно да ће иједна сила достићи удео од 30% у светском БДП-у као што је Америка имала највећим делом ХХ века, да и не спомињемо оних 50% које је имала 1945. године. Неке процене сугеришу како ће још извесно време Америка чинити око 20% светског БДП-а, уз поступан пад према 10-15% око 2020. године, како друге силе – Европа, Кина, Јапан – буду повећавале своје уделе до нивоа сличног америчком. Но глобална премоћ једног ентитета, какву је Америка стекла током ХХ века, није више вероватна, што има далекосежне војне и политичке импликације.
Осим тога, мултинационални и изузетан карактер самог америчког друштва омогућио је Америци да своју хегемонију учини универзалном, а да истовремено не изгледа строго национална. На пример, сваки напор Кине у стицању глобалног примата нужно би код осталих био доживљен као наметање националне хегемоније. Или још једноставније, свако може постати Американцем, но само Кинез може бити Кинезом – и то поставља значајну додатну препреку пред сваки покушај успоставе строго националне глобалне хегемоније.
Складно томе, једном кад америчко вођство почне слабити, није вероватно да ће оно бити замењено вођством неке друге појединачне државе. Стога кључно питање за будућност гласи: “Шта ће Америка оставити свету као своју трајну оставштину?”
Одговор делом зависи од тога колико ће дуго трајати амерички примат и колико ће енергично Америка устрајати на обликовању оквира кључних партнерских односа који би с временом могли постати и јаче институционализовани. У ствари, могло би се показати како је историјско временско раздобље за конструктивно искоришћавање америчке глобалне моћи релативно кратко, и то због спољних и унутрашњих разлога. Никада пре једна истински народна демократија није остварила међународну премоћ. Јачање силе, и посебно привредни трошкови и људске жртве које таква сила понекад захтева, углавном нису у складу са демократским инстинктима. Демократија је неспојива с мобилизацијом у империјалне сврхе.
И заиста, темељна непознаница у погледу будућности могла би бити садржана у питању хоће ли Америка постати прваом суперсила која није способна, или не жели, користити своју моћ. Неће ли постати импотентна глобална сила? Истраживања јавног мишљења показала су како је само мањина Американаца (13%) сагласна с предлогом по којем би “САД, као једина преостала сила, требало и даље да буде светски вођа у решавању светских проблема.” Док велика већина (74%) преферира да Америка “у решавању светских проблема обавља само део посла који на њу отпада, заједно с другим земљама.”
Надаље, како се мултикултуралност америчког друштва буде повећавала, тако ће бити све теже постизање консензуса у питањима спољноополитичког деловања, осим у случајевима значајног и снажног осећаја спољне претње. Такав је консензус углавном постојао током II Светског рата, па чак и Хладног рата. Али, тада је своје корене имао не само у дубокој привржености демократским тековинама, за које је јавност осећала да су угрожене, већ и у културолошком и етничком саосећању с, углавном, европским жртвама непријатељских тоталитаризама. У недостатку упоредивог спољњег изазова, америчком друштву би могло постати битно теже постизање споразума у погледу спољних политика које се не могу директно повезати са средишњим веровањима или раширеним, заједничким културно-етничким симпатијама, а који је још увек потребан за трајно, и понекад скупо, империјално деловање. Ако ништа друго, два су друга, сасвим различита погледа на импликације америчке историјске победе у Хладном рату далеко привлачнија: с једне стране, гледиште како завршетак Хладног рата оправдава знатно смањивање америчке глобалне присутности, без обзира на последице које би то могло имати на укупан амерички глобални положај; и с друге, став како је дошло време за истински међународни мултилатерализам, коме би Америка чак требала уступити део свога суверенитета. Оба размишљања имају своје присталице у америчком друштву.
И још уопштеније, културолошке промене у Америци могле би такође довести до неодрживости продужене примене стварне империјалне силе у иностранству. Таква примена силе претпоставља високи степен доктринарне мотивације, интелектуалних напора и домољубног заноса. А доминантна култура земље постаје све више усредоточена на масовну забаву којом доминирају теме које полазе од особног хедонизма и друштвеног ескапизма. Кумулативне последице наведеног осећају се у све тежем постизању потребног консензуса за трајну, и повремено скупу, водећу улогу Америке у иностранству. Средства масовне комуникације су одиграла посебно важну улогу у том смислу подстичући снажну одбојност према свакој селективној примени силе која може довести и до најмањих губитака.
Поред тога, Америка и Западна Европа све се теже носе с културолошким последицама друштвеног хедонизма и драматичног опадања значаја друштвених вреднота темељених на вери. (Паралеле које се у том смислу могу повући с пропадањима ранијих империја врло су занимљиве). Културолошку кризу до које је то довело означава раширена употреба дрога и, посебно у Америци, повезаност с расним питањем. И коначно, стопа економског раста не може више задовољити повећана материјална очекивања, додатно потакнута културом која потрошњу ставља на прво мјесто. Није претерано рећи како се у многим сегментима Западних друштава појављује осећај историјскене нелагоде, можда чак и песимизма.
Пре готово пола века признати историчар Ханс Кон, након трагичних искустава два светска рата и назадовања изазваног тоталитарним режимима, запитао се није ли Запад “уморан и исцрпљен”. Бојао се да је човек ХХ века постао мање самопоуздан од његових предака из претходног века.
Искусио је тамне силе историје на властитом искуству. Појаве за које се веровало како припадају прошлости поново су се појавиле: фанатична вера, непогрешиве вође, ропство и масакри, искорењивање читавих народа, безобзирност и варваризам.”
Тај недостатак самопоуздања додатно јер појачан готово општим разочарањем последицама завршетка Хладног рата. Уместо “новог светског поретка” темељеног на сагласју и складу, “појаве за које се веровало да припадају прошлости” одједном су постале будућност. Иако етничко-национални сукоби више не представљају ризик за избијање неког већег рата, ипак угрожавају мир у многим деловима света. Према томе, рат још неко време неће постати заборављен појам. У ситуацији у којој су богатије и снажније земље ограничене властитим технолошким капацитетима за самоуништење те властитим интересима, чини се да рат постаје луксуз који себи могу приуштити само сиромашни. У догледној будућности оне две трећине осиромашеног човечанства вероватно неће имати исте мотиве за суздржавање као они повлашћени.
Исто тако ваља напоменути како се у међународним конфликтима и терористичким деловањима до сада, зачудо, није прибегло употреби средстава масовног уништења. Не може се предвидети колико ће дуго такво суздржавање потрајати, но олакшана доступност средстава за наношење великих губитака – било нуклеарних било бактериолошких – не само државама већ и другим организираним групама, нужно повећава опасност од њихове употребе.
Укратко, Америка као водећа светска сила заиста је суочена с кратким временским раздобљем за искоришћавање своје историјске прилике. Садашњи тренутак релативног глобалног мира можда неће потрајати дуго. Таква могућност наглашава важност хитног америчког деловања усмереног на јачање међународне геополитичке стабилности и оживљавање осећаја историјског оптимизма на Западу. Том оптимизму потребно је уверење способности истовременог ношења с унутрашњим друштвеним и спољним геополитичким изазовима.
Али, поновно подстицање западног оптимизма и свести о универзалности западних вредности не зависе искључиво од Америке и Европе. Јапан и Индија пружају пример како идеје људских права и демократије вреде и у азијским околностима, и то како у високо развијеним срединама тако и у онима које се развијају. Стога је континуирани демократски успех Јапана и Индије од огромне важности за позитивно гледање на будући политички изглед света. Заиста, њихови успеси, као и успеси Јужне Кореје и Тајвана, пружају темељ за веровање како би и трајан кинески раст, у комбинацији с спољним притисцима усмереним на подстицање промена које би генерисало јаче укључивање у међународне оквире, могао водити напретку демократизације кинеског система.
Постављање према овим изазовима представља амерички терет и њену јединствену обавезу. Имајући у виду стварно стање америчке демократије, ефикасан одговор захтеваће подстицање разумевања код америчке јавности трајног значаја америчке силе у обликовању ширих оквира за стабилну геополитичку сарадњу, сарадњу која истовремено спречава глобалну анархију и успешно онемогућава појаву нове, претеће силе. Ова два циља – спречавање анархије и онемогућавање појаве моћног ривала – неодвојиви су од дугорочне дефиниције сврхе америчког глобалног деловања – стварања и одржавања оквира за глобалну геополитичку сарадњу.
Нажалост, до сада су напори на одређивању америчког централног глобалног циља у доба завршетка Хладног рата били једнодимензионални. Нису успели у повезивању потребе за побољшањем стања у којем се налази људска врста, с нужношћу задржавања централне улоге америчке силе у светским односа. Може се идентификовати неколико таквих покушаја у последње време. У алтернативи по којој се Америка требала усредсредити на глобално “ширење демократије” изостављен је значај који за Америку има одржавање глобалне стабилности или чак унапређење неких ефикасних (али нажалост не и “демократских”) односа темељених на сили, као на пример оних с Кином.
Неки ужи покушаји, постављени као централни амерички приоритети, као на пример они усредсређени на елиминацију постојећих неправди у глобалној расподели прихода, на обликовање “зрелог стратешког партнерства” с Русијом или на ограничавање ширења наоружања, задовољили су у још мањој мери. Остале алтернативе – по којима се Америка требала концентрисати на очување околине, или још уже, на решавање локалних ратова – такође су игнорисали темељне реалитете глобалне моћи. Као резултат тога, ниједна од напред набројаних формулација није у пуној мери посветила пажњу потреби стварања минимума глобалне геополитичке стабилности као неопходног темеља за истовремено задржавање америчке хегемоније и ефикасно избегавање анархије.
Укратко, циљ политике САД-а мора бити бескомпромисно двостран: задржавање америчке доминантне позиције кроз барем још једну генерацију, или дуже; и стварање геополитичког оквира који је у стању апсорбовати неизбежне ударце и напетости друштвено-политичких промена, уз истовремено прерастање у геополитичко језгро подељене одговорности за мирољубиво глобално управљање. Продужено раздобље поступног ширења сарадње с кључним евроазијским партнерима, стимулисано и арбитрирано од Америке, може такође помоћи стварању претпоставки за евентуалну доградњу постојећих структура УН-а које убрзано застаревају. Тада би нова подела одговорности и привилегија била у стању водити рачуна о променама у реалитетима глобалне моћи, драстично различитих од оних који су постојали 1945. године.
Ови ће напори имати додатну историјску предност обзиром на постојање нове мреже глобалних веза које се, изван традиционалног система темељеног на националним државама, шире експоненцијалном стопом. Та мрежа – исткана од мултинационалних корпорација, НВО-а (невладиних организација од којих су многе транснационалног карактера) и научних заједница, а све појачано постојањем Интернета – већ сада твори неформални глобални систем који је суштински усклађен са јачом институционализованом и обавезујућом глобалном сарадњом.
Према томе, током следећих неколико деценија могла би се појавити делатна структура глобалне сарадње, темељена на геополитичким стварностима, и поступно на себе преузети већи део ингеренција данашњег светског “регента”, који за сада носи бреме одговорности за стабилност и мир у свету. Геостратешки успех у оживотворењу тог циља представљао би примерену оставштину коју би данашња Америка, као прва, једина и последња истински глобална сила, оставила будућим генерацијама.
