И само летимично бачен поглед на насловне стране српских новина може да изазове мучнину. Афере, због којих је држава Србија оштећена за стотине милиона евра, само смењују једна другу, а замршено клупко „српске економије“ полако се одмотава како би просечном српском грађанину, који ових дана очајава због пореза који ће морати да плаћа на плату већу од шездесет хиљада динара, било лакше. Да ствар буде још невероватнија, док се прича о малверзацијама у Националној штедионици, пљачки милиона и милиона, међусобним оптужбама Динкића и Ђелића распламсава, један мали човек доспео је у новине буквалном стварносном прозом – њему ће да исеку струју због дуга од пет динара. И то је Србија.
Позната је ствар да што је земља сиромашнија, беднија, бананизованија и банализованија, то је већа Мека за муљаторе и мешетаре свих врста. Вучићев поход на истрагу 24 спорне приватизације које је означила ЕУ, и афере које преплављују медије, осим моралне посластице за народ који је жељан хлеба и правде, представљају и својеврстан курс, српски мастер клас из области бизниса, авиона, камиона и милиона. Из сваке од ових афера и из свих заједно, произлази једна једина чињеница – двадесет и кусур година економске и политичке изолације претворило је Србију у земљу брлога, безакоња, пљачке и криминала, заогрнутих у фантастичне синтагме „успешног бизниса“, тајкуна, „способних менаџера“.
Прва лекција овог факултета живота гласи: бити у правом тренутку на правом месту са правим људима. Не постоји богаћење и успех у бизнису без политичке странке – политичке странке су тако постале средство, пут, начин и плашт за отимање, мешетарење и пљачку.
Чак и потпуни лаик за трговину, економију и тржиште, само из ових пљачкашких афера у новинама може да закључи да је највећа памет успешних бизнисмена лежала у паметном одабиру странке или тајне службе са којом је био близак. Испоставља се да се ни један озбиљан посао у овој земљи не може направити без политике. Што је већи залогај у питању, то су озбиљнији страначки играчи укључени. Отуда, магловита синтагама „финансирање политичких странака“ добија своје конкретне обрисе тек кад се разоткрије нека оваква афера.
Свака политичка гарнитура у овој земљи имала је своје тајкуне, и свака је приде направила армију својих нових „успешних бизнисмена“, тако да се испоставља да друга лекција из курса о српској успешности гласи: човек који жели да постане богат, постаје неупоредиво паметнији тек кад се упише у одговарајућу странку.
Када се томе дода чињеница да фирме и предузећа добијају тендере, новац из фондова, кредите и остале погодности искључиво преко личних (партијских веза), прича о српском суноврату, и српској економији, добија трагикомичне обрисе. Слободно тржиште у ствари – не постоји. Пошто је све ствар приватног договора моћних, пошто је добијени посао резултат наплате дугова за услуге, једино што обичан човек може да закључи јесте да је ово земља која је постављена на корупцији и партијски упакованом криминалу, те да је Србија још увек богата, и поред тога што је распродата у бесцење, када још увек у њој има шта да се пљачка.
Можда ће оном несрећнику стварно да исеку струју, сигурно је да ћемо плаћати порезе на другу кифлу за дете, вероватно је да ће неки од актера многобројних афера завршити у затвору, али питање које мучи сваког обичног човека гласи – где су те покрадене милијарде? На Кипру, и после Кипра? Ако је ЕУ могла да са невероватном прецизношћу утврди да су 24 приватизације спорне, логично је претпоставити да са још већом прецизношћу може да утврди где се налази плен из Србије.
Или то питање не сме да се постави, јер паре које су изнете из Србије нису више српске? А Србија је ионако похваљена како се храбро суочава са сопственим суновратом.
