Расправа о значају и природи Принциповог дела и утицају легендарног Милоша Обилића била би занимљива да у нашој јавности већ много пута није поновљена.
Мислим да одговорност за та непрекидна и све бесплоднија разматрања истог у својој суштини лежи у чињеници да у извесним западноевропским државама, које несумњиво имају претежан утицај на Србију, ово питање представља згодну, сталну актуелност и политичку панацеју (лек који лечи све болести).
Пре стотину година у Европи су се налазиле све светске силе. Данас, уз мало маште, можемо замислити да се на европском копну налазе тек два (ЕУ и Руска Федерација) од пет светских џинова. Почетком 21. века чини се да су велике европске државе протраћиле 20. век. Деценије непријатних оправдавања, интроспекција и кајања прекраћује постојање универзалног ваневропског кривца.
Србија је згодна због грешака и злочина њених влада и грађана, али у томе она свакако није била усамљена. Српска посебност је чудан положај у коме се налази. Негативан и пристрастан однос према Србији у наше време може да измири како бивше непријатеље из светских ратова, тако и глобално супротстављене религије и непријатељске идеологије. Србија је мање-више тако изложена од 1917. године. Југославија у том контексту није била грешка, већ прибежиште… Србија у модерно време игра улогу коју је, у вековима после своје пропасти, на Западу добила Византија. Само око ње, око те „европске другости“, саглашавали су се католички конзервативци и француски просветитељи; Маркс и Хитлер.
Гаврило Принцип свакако није започео светски рат. Светски рат је подстакла Немачка након што је напала Русију и Француску. Политички атентати 1914. нису били усамљена појава. Италијанском националисти који је покушао да убије цара Франца Јозефа подигнут је на италијанској територији, надомак границе, за инат још живом цару, споменик!
Цареву жену, чудновату царицу Елизабету, убио је у Швајцарској брутално, обичном турпијом, анархиста Луиђи Лукени. Европска јавност је утицала на своје владе, а ове су натерале немоћну Порту да ослободи белгијског анархисту Жореса који је први пут у историји паркирао један аутомобил бомбу, одлучан да убије османског султана. Султан је преживео, много света је изгинуло, а белгијски фанатик је ослобођен…
Србија би свакако била жртва Аустроугарске све и да није било Сарајевског атентата. О томе сведоче године царинског рата, претња ратом за време 1908, 1912, и 1913. године… Званична Србија је током 19. века у више наврата покушавала да се стави под окриље Беча и Берлина. Од Карађорђа до краља Милана већина владара је нудила Бечу такав споразум, али све до конца 19. века Беч ношен сопственим слабостима није био спреман ни да окупира Србију, ни да је пусти да се несметано развија. Можда је Српска војска могла да се преда 1914. године?
Масакри у Мачви, тешки злочини у Топлици и хиљаде убијених широм Босне и Херцеговине, показују да српски народ није могао да се нада третману који су имали Румуни и неки други народи, које су они, чији су потомци осмислили и спровели холокауст, сматрали за цивилизоване.
Шта рећи о Обилићу. „Ко му се не диви?“ Није етичке и естетске параметре Обилићеве славе поставио Његош, као што аргументе за одбацивање не дефинише данас неки савремени српски модернизатор или на другој страни аутошовиниста. Обилић је био легендарни убица султана освајача. Принцип је пуцао у окупатора и аутократу. Зар нису то учинили Брут, Хермодије и Аристогејтон…
Зар није Муције Сцевола ухваћен у покушају да убије етрурског краља Ларса Порсену па је храброст доказивао вадећи ужарени комад угља из ватре. Порсена је коначно освојио Рим, народ је изгинуо, свештеницима у знак понижења одсечене браде… Римљани су касније одлучили да пораз забораве, а да нису били млад и ратнички народ можда би се и они правили већим Етрурцима од Порсене. Тираноубиство је пре стотину година било један од европских идеала… Данас није, али Сарајевски атентат се није догодио 1995. или 2012. године.
Ако је успомена на Косовску битку толико лоша и ако је тако много штетила Србији, зашто онда албанска историографија већ деценијама покушава да битку присвоји? Одакле та чудна тежња да легендарни јунаци битке – о чијој је историчности крајем 19. века, у време највећег националног одушевљења, пресудила српска историографија – буду у наше време албанизовани? Говоримо о утицају националног мита и косовског наслеђа на нашу садашњост? Хајде да видимо како су се са својим митовима суочили суседни народи?
О Србима као „најстаријем народу“ не предаје нити један професор историје у некој од школа широм Србије. Да ли су румунска или грчка историографија на тај начин маргинализовале тезе о континуитету античке цивилизације у својим националним државама? Да ли су се хрватски историчари тако рационално одредили према иранском или готском пореклу, албански према илирском „наслеђу“, да не говоримо о Бошњанима из Арабије, маленој Превалитани…?
Коначно о губицима. Срби не би избегли ни Први ни Други светски рат да су водили другачију политику. Хитлер би комадање Југославије свакако одложио, али његова идеологија, програм и обећања дата савезницима после освајања Француске, чинили су уништење државе и геноцид над Србима неизбежним. Остаје питање да ли би губици били овако тешки. Ратови су ужасни, одвратни и штетни, али није тачно да би Срба данас било више да није дошло до ратова. Можда би Срби били бољи, пошто би преживели и имали потомство најхрабрији и најпаметнији које увек однесу велика ратовања.
Поређења броја становника у Србији и српским земљама са другим европским народима од средњег века до данас, колико су нам познати, показују да Срба има чак и нешто више него што би се очекивало да их буде. Популација се обично обнови, па чак и повећа, у годинама које уследе великим ратовима. Куге, глади, сеобе, безнађа, неуспешне модернизације често односе већи данак у броју становништва. Добар пример представља демографска судбина српског народа после 1961. године.
