Професор за савремени српски језик на Филолошком факултету у Београду Милош Ковачевић изјавио је Срни да се данас води борба против српског језика и да његов положај на просторима бивше Југославије и у региону никад није био гори, те да траје „тиха окупација“ енглеским језиком.
Ковачевић је констатовао да данас у Србији, умјесто Вукових правила, важе „правила бабе Смиљане“, коју је у својим максимама овјековјечио управо овај велики лингвиста.
„Правила бабе Смиљане била су правила гдје можете да пишете како год хоћете и да радите шта год хоћете, јер устаљених правила нема. Данас су на сцени управо таква правила“, упозорио је Ковачевић који је професор и на Филозофском факултету у Источном Сарајеву.
Он је рекао да Срби данас, посебно они млади, говоре језиком који се најблаже речено може назвати „англосрпским“, јер није ни енглески ни српски, додајући да је посебно погубно то што млади имају негативан став према матерњем језику.
„Енглески језик се увукао у све поре живота грађана у Београду, баш као и у Бањалуци и заузео поре наших живота, онако како је говорио Петар Кочић за њемачки језик“, рекао је Ковачевић.
Он је додао да управо онако како је њемачки језик био опасност за вријеме аустроугарске окупације, данас траје „тиха окупација“ енглеским језиком која још горе штети српском језику.
Професор Ковачевић је подсјетио да су, кроз вијекове, српски језик поистовјећивали са ћирилицом, што је резултирало да Аустроугарска својевремено забрани употребу ћирилице у БиХ, Хрватској, Србији и Црној Гори.
„Аустроугарска је забранила употребу ћирилице. Зар то довољно не говори да је ћирилица одређена заправо као суштински елемент српског националног идентитета“, оцијенио је Ковачевић.
Он је нагласио да одрицање од језика и од ћирилице за Србе значи одрицање од самих себе и указао да једини начин да се став према српском језику промијени јесте да му се врати дигнитет у образовном систему, што може учинити само држава.
„Ако то не ради држава, ако је држава индиферентна према томе, како ће њени поданици бити заинтересовани за то“, закључио је Ковачевић.
„Ако то не ради држава, ако је држава индиферентна према томе, како ће њени поданици бити заинтересовани за то“, закључио је Ковачевић.
Жељко Филиповић:
Ми смо само – жртве! Крив је баш онај чију слику гледате док читате овај текст; тај који виче „Дрш’те лопова“!
Он и све његове колеге лингвисти србохрватисти! Њихово „чување ћирилице“ се састојало само од „и ћирилица и латиница“.
Ћирилицу су „чували“ до њеног – НЕСТАНКА!
То Вам је као кад би лекар рекао за болесника од заразне болести:
„И пацијент, И ВИРУСИ„!
Политичари су одавно НЕУПОТРЕБЉИВИ за очување ћирилице, јер су и они ђаци Новосадског „договора“ из 1954. године. Цео народ је ђак Новосадског ДОМУНЂАВАЊА (договора иза леђа народа!), а учитељи су му били баш лингвисти србохрватисти, па поступно и КОМПЛЕТАН КАДАР ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА НА СВИМ НИВОА ШКОЛОВАЊА!
Ко је од учитеља, наставника и професора умео и СМЕО да каже деци и студентима зашто Срби – и ЈЕДИНО ШУГАВЕ ОВЦЕ И БЕЛЕ ВРАНЕ СРБИ! – УЧЕ ЗА СВОЈ ЈЕЗИК ДВА ПИСМА?
У почетку то нису СМЕЛИ да кажу, јер су се бојали за своја радна места, а касније, генерацију по генерацију, то више нису НИ ЗНАЛИ да кажу, јер су и сами одрасли на подвали о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ и стасали на заблуди о томе шта је наше писмо, па се данас и просветни радници, и политичари, и цео народ ТУКУ ЗА ТУЂЕ У УВЕРЕЊУ ДА БРАНЕ СВОЈЕ! Жртва је – ЋИРИЛИЦА!
Само појединци у народу – чланови више удружења за очување ћирилице и ми нишки чувари ћирилице – смо стали пред лингвисте, просветне раднике, политичаре и цео народ и гласно им поручили: ПОДВАЉУЈЕТЕ! „Српска латиница“ је зубна протеза уграђена Србима после НАСИЛНОГ ИЗБИЈАЊА ЗДРАВИХ ЗУБА!