Када различити људи чине добра дела, они могу да имају различите разлоге за то чињење. Неки од тих разлога могу да буду негативни, себични. Неко може, на пример, из потпуно себичног разлога да да значајну донацију организацији која брине о сиромашној деци. Циљ те особе може да буде објављивање чланка у веома читаним новинама, како би што већи број људи помислио да је она добра човек, доброчинитељ.
Зато, када неко чини добро дело, не можемо тачно да знамо његов мотив. Чак и када особа изјави да има неки човекољубни мотив, ми можемо да сумњамо да има други разлог и да верујемо да нас обмањује како би створила добру слику о себи. Психоанализа са својим учењем о постојању људског несвесног и несвесних мотива нам даје могућност да тврдимо да неко добро дело чини из негативног мотива којег ни сам није свестан. Како особа, по дефиницији, не може да буде свесна онога што је у њеном несвесном, она не може ни да се брани од оваквих тумачења. Зато неко увек може да тврди да други чини неко добро дело из несвесног осећања кривице, из несвесне потребе да смири своју грижу савести или неког другог негативног мотива.
Када се људима који чине добра дела на такав начин припише неки негативан мотив, онда и сама дела постају негативна или, бар, сумњива. Све то чини да оваква „психолошка анализа” постаје веома добар начин да се обезвреде не само нечија добра дела него и карактер особе која их чини. Психоаналитичар Лесли Фарбер је оваква тумачења означио као злоупотребу психологије, као неку врсту психолошког „атентата на карактер”.
У оваквом поретку, чињење добрих дела постаје нека врста „признања” неке нечисте савести, егоизма или патолошке потребе за славом. Када у заједници постоји већи број „атентатора”, тада се успостављају друштвене силе које доброчинство чине непожељним. С друге стране, оправдава оне који не чине добра дела. Ако неко нема неке негативне мотиве, тада и не мора да их крије доброчинствима.
Атентат на карактер је добар метод оних који имају проблем са властитим осећањем зависти. Ако не могу да чине оно што други чини, мисле да је други бољи од њих, а да су они гори од њега, због чега почињу да се осећају лоше – да завиде. Начин да смање разлику између другог који чини добро и себе који то не чини јесте да на описани начин обезвреде чињење другога.
Добро дело треба узимати као такво, без психологизирања о негативним мотивима онога ко га чини. Једино на тај начин можемо да направимо климу у којој ће они који имају вишак, бити подстакнути да помогну онима који немају. А данас је та врста помоћи многима потребна.
