Није необично што Душан Јањић – оснивач и први генерални секретар Европског покрета у Србији и, несумњиво, прозападно настројени аналитичар познат по доброј обавештености о ставовима релевантних евроатлантских амбасада и њихових централа – у складу са својим опредељењима, сматра да „Бриселски споразум“ безрезервно мора да се примени, односно да је неопходно да доследно буде испоштован од стране Београда. Но, индикативно је што без околишења каже да мисли да би у контексту тога усвајање Уставног закона од стране Скупштине Србије претстављало „корак у лошем правцу“ те би било фактор „продужавање политичке агоније“. Јањић, који веома добро зна о чему говори, додатно указује на оно што је, и по мом мишљењу, од круцијалног значаја за нашу одбрану Косова и Метохије у редефинисаним условима, односно, као контраст томе, за фундаментално дизање руку од наше јужне покрајине, ако је то скривена намера нашег политичког естаблишмента.
ПУМПАЊЕ БРИСЕЛСКОГ БАЛОНА
Ствар је у томе што је „Бриселски споразум“, коме се сада придаје огроман значај, прилично конфузан, начелан, нејасан, односно мање битан него што је створен утисак. У питању је нека врста раскрснице. После ње можемо, мање-више, да наставимо да се крећемо у досадашњим координатама али и да кренемо магистралом косовско-метохијске пропасти. Отуда, од самог Споразума много је важнија целина чији је он део! „Бриселски споразум“ повећава ризик од слома, али ипак, макар у теорији – коју заговорници Споразума сада, иако је „крња“ из разлога о којима ће нешто касније бити речи, стављају у први план – нужно не значи да ће до њега доћи.
О томе сам већ подробно писао у тексту: „О ,бриселском споразуму’, његовој генези и последицама“. Сада укратко само да поновим да би било много боље да поменути споразум нисмо прихватили, односно да од 2008. године нисмо повукли читав низ потеза у интересу Брисела, Вашингтона и Приштине а противно „косовској политици“ коју смо номинално водили. „Бриселски споразум“ је једна, ни гора ни боља, карика у ланцу који је генерално за нас штетан. Међутим, да поновим: после њега нећемо нужно бити у драстично горем положају него пре њега. Опет, лако је да се баш то деси. Другим речима, није нереално да ускоро уследи потпуна косовска капитулација официјелног Београда а да се за њу само трасира терен. У том случају „Бриселски споразум“ је скакаоница у понор.
Мислим да је владика Теодосије у праву када каже да у вези са „Бриселским споразумом“ не треба бити малодушан, односно да он не представља крај наше одбране Косова и Метохије. Како се ми у наредном периоду будемо понашали када се ради о његовој примени, односно у какав системски склоп га уклопимо, зависи да ли ће се клатно померити ближе Приштини а даље од Београда (или ће остати тамо где је и било а ни то за нас није нарочито добро, али и од лошег постоји знатно горе). Не греши рашко-призренски епископ када наглашава да нам нико ништа не може ако будемо сложни и одлучни да бранимо оно што је наше. А шта ако такви не будемо због разних егоистичних политичких мешетара или оних који циљно обављају посао за оне који су 1999. окупирали Косово и Метохију?
ДВОСТРАНО ЗАМАЈАВАЊЕ ЈАВНОСТИ
Боље би било да на Косову и Метохији наставе да делују здравствене, културне, образовне и друге институције Републике Србије, но није смак света ако оне постану институције „Заједнице српских општина“ које су, као што нам се тумачи, управно, финансијски и на сваки други начин потпуно самосталне у односу на Приштину а једино, без могућности било каквог мешања тамошње администрације у њихов рад, технички функционишу у складу са косовским законима (што је на неки начин и предвиђено Резолуцијом 1244 која деловање свега онога што спада у домен самоуправе, тј. није у рукама међународних представника, поверава косовским „привременим институцијама“). Но, све се потпуно мења ако се „Бриселским споразумом“ признаје и уставни систем Косова или се пак у неким областима Приштини даје реална власт и на северу Косова.
Безбедносне снаге на северу Косова су и сада формално део „Косовске полицијске службе“ али у пракси представљају неку врсту „корпуса сепаратум“. Како нам се из наших званичних структура поручује, у том погледу се ништа не мења ни „Бриселским споразум“. Штавише Срби добијају и регионалног команданта што обезбеђује бољу координацију полицијских снага у четири јужнокопаоничке општине. С друге стране, Приштина сада поручује да ће потпуно од нуле формирати полицијске снаге на северу Косова, с тим што ће поштовати етнички кључ (98% Срба, општински командири и регионални командант српске националности). Ако је тако, то баца потпуно другачију сенку на Споразум од оне која је нашој јавности представљена.
Разлика је огромна: у првом случају све остаје по старом док би у другом полиција на северу Косова, без обзира што је чине Срби, постала део функционалног приштинског командног система. Не треба ни рећи да је то за нас неприхватљиво. Што се образовних, здравствених и других сличних институција тиче, битно је чији печат ће се у њима користити, који грб ће стајати на дипломама, каква ће обележја и заставе бити на самим објектима, итд. А све то директно зависи од уставних оквира у којима ће се у крајњој инстанци, макар и формално, налазити српске институције на Косову и Метохији.
ЗАНЕМАРИВАЊЕ УСТАВНОГ ЗАКОНА
Зато је од круцијалног значаја да Скупштина Србије – пре евентуалне имплементације „Бриселског споразума“ – донесе одговарајући Уставни закон. Њим би све оне надлежности које „Бриселским споразумом“ припадају „Заједници српских општина“ њој била поверена од стане Београда а с друге стране исте надлежности би биле додељене Приштини када се ради о територијама под њеном директном јурисдикцијом (то је у игри формалности од које дугорочно и те како зависи реалност, важно без обзира што ће сецесионисти то омаловажавати као небитан потез). Такође, прихваћена решења из домена полиције и судства надовезала би се на наш уставни систем и у складу са њим била би пренета ЗСО-у (уз прецизирања која би искључила неадекватна тумачења Споразума од стране Приштине). Коначно, и косовски законски систем сагледан технички, без његове накарадне уставне „круне“, требало би повезати са нашим уставним моделом и суштинском аутономијом Косова која произлази из Резолуције 1244.
Ако се тако буде поступило, и то пре евентуалне имплементације „Бриселског споразума“, Душан Јањић би био у праву: суштински се ништа не би променило на нашу штету, односно из угла оних који сматрају да Србија треба да се одрекне своје јужне покрајине ради хипотетичког почетка убрзаног кретања ка чланству у ЕУ, наставила би се „политичка агонија“. Опет, владика Теодосије био би у праву: „Бриселски споразум“ не би, у државно-правном погледу, био крај српског Косова. Свако би наставио да прича своју причу и у складу са њом тумачи Споразум, а стање на терену би остало као пре априла 2013. године. С друге стране, за оне којима је то битно, биле би уклоњене препреке на (и даље неизвесном) путу Србије ка Европској Унији.
Ипак, да ли је тако? Да ли Брисел, Берлин, Вашингтон – пристају на такву игру? Да ли им је прихватљиво да се нађе неки „модус вивенди“ између Приштине и Београда, којим би све остало исто а нашла би се форма која омогућава тзв. „евроинтеграције“ Косова и остатка Србије, те неки вид међусобне сарадње без разрешења несугласица око статуса наше јужне покрајине? Плашим се да је одговор – НЕ! И да то добро знају они којима је тзв. „евроатлантска перспектива“ Србије изнад очувања њеног територијалног интегритета. Зато је за њих доношење Уставног закона „корак у лошем правцу“.
АВЕРС И РЕВЕРС „КОСОВСКЕ КАПИТУЛАЦИЈЕ“?
Донесе ли Уставни закон, Београд ће – без обзира на све стилизације и модификације срачунате на то да се побољшају односи са кључним западним центрима моћи – остати на позицијама очувања Косова и Метохије. Не донесе ли Уставни закон а примени ли „Бриселски споразум“, делује ми да ће фактички признати независност Косова и омогућити постепену промену стања на терену у смеру подјармљивања севера Косова од стране Приштине. Имао тај део КиМ-а већу или мању аутономију, она ће недвосмислено бити у оквиру косовске квазидржаве.
Сви они који у власти понављају да званична Србија не мења однос према нашој јужној покрајини – те да „Бриселски споразум“ не улази у статусна питања већ искључиво са техничког становишта, у духу Резолуције 1244., дефинише функционисање српских институција и општина са српском већином – били би много убедљивији када би све то тврдили на основу већ готовог предлога Уставног закона. Ствари су какве нам кажу да јесу, и то чак и тада док се по нас повољно не изврши примена Споразума само у теорији, једино ако „Бриселски аранжман“ иде у пакету са Уставним законом. Без њега је, као што сам већ рекао, целокупна прича о томе да се Споразумом не задире у статус, најблаже речено, крња.
Посматрано у том светлу а како време пролази док они на власти више и не спомињу Уставни закон, тај јако битни део скупштинске резолуције на основу којих су вођени „технички“ преговори са Приштином, логично је што и код оних који настоје да без априори негативних оцена на рачун власти али из националне а не антинационалне перспективе анализирају актуелни политички процес, сазрева уверење да се ради о плану за сукцесивно дизање руку од Косова, односно фазно прихватање „косовске капитулације“.
Другу страну медаље представља велики део опозиције, који, понекада се стиче и тај утисак, пружа позерски опор опасним трендовима по будућност наше јужне покрајине или пак не уме да делује другачије осим јалово. (Видети текст Бранка Радуна: „Митинг за Косово и шта даље?“.) Део тога је и стављање свих „јаја“ у једну „корпу“. Слажем се да се генерално треба опирати „Бриселском споразуму“ али то не треба чинити безалтернативно. Макар и без наговештаја спремности да се он прихвати, ипак све време треба власт критиковати и стога што у пакету са њим не нуди и Уставни закон, нашта је она обавезна усвојеном Резолуцијом.
АНЕСТЕЗИРАЊЕ СРПСКЕ ЈАВНОСТИ
Надам се да нисам у праву, али почиње да ми делује као да готово целокупна наша политичка елита учествује у операцији анестезирања јавности за ампутацију Косова и Метохије. За то је најкривља власт али свој део одговорности носи и патриотска опозиција која неће или не уме да изађе из окова стерилности или пак можда делимично представља и наличје „бриселског процеса“. Оно о чему треба да се говори потпуно се занемарује а време се троши на демагошке комбинације које, у духу подељених улога, свима који су нашли иоле добро место под политичким сунцем, пумпају партијске рејтинге. Злобници су малициозно говорили због пар инцидената на великом митингу 2008. године: „Косово за патике“. А време ће показати да ли наша политичка елита ради по принципу: „Косово за добро позиционирање на разним странама (укључујући и „патриотско-евроскептички“ пол) политичке сцене тзв. посткосовске или европске Србије“.
И још нешто што се већ назире али то треба рећи и експлицитно: противљење искључиво „Бриселском споразуму“, истргнутом из целине која му даје пуни смисао, изгледа да је прихватљиво за Запад. То је безопасна игра која свима пружа простор да профитирају на својим улогама а да се на крају десио оно што у Лондону, Берлину, Вашингтону и Бриселу желе. О политичарима разних боја већ је било речи али корист од тога извлаче и разни аналитичари, медији и сарадници других врста ДС-а. Ђилас и други званичници његове партије не смеју да стичу поене у јавности одапињањем стрела на „Бриселски споразум“ јер им је циљ да у очима Американаца и Немаца делују још знатно коперативније од актуелне власти. Но, они који су посредно повезани са њима а настоје да се јавности представљају као „патриоте“, сада имају прилику да се на безболан начин ревитализују.
Истрошили су се док су из потаје правдали Тадића и његов тим за оно што су радили да трасирају терен за „Бриселски споразум“. Сада се поново успешно мажу „патриотским“ бојама док јуришају на њега и актуелну власт (која је крива што није направила дисконтинуитет са оним што су са Косовом радили ДС-овци за које су те „патриоте“ били пуни разумевања а од којих је све кренуло). Наравно, Уставни закон не спомињу. То би већ било искакање из правила, из угла закулисних господара Србије посматрано, јалове „патриотске игре“. Прагматичним Западњацима није битно колико су речи жестоке већ да ли се њима нешто постиже. Дог год то није случај не смета им извикивање јаких парола и бусање у српске груди.
БЕРЛИНСКА РАПСОДИЈА
Да се сада вратимо на постављено питање – да ли наша политичка елита злоупотребљава ситуацију у којој се недавно нашла земља? Немали део одговора на то питање лежи у (за)постављању Уставног закона, што, да још једном истакнем, ако би се у позитивном смислу десило не подразумева и прихватање „Бриселског споразума“. Он Србији у вези са односом снага на Косову и Метохији не доноси ништа добро али може да донесе много лошег. Да би било оно прво, тј. да би стање остало бар непромењено – морамо добро да схватимо речи владике Теодосија и да без одбацивања било чега остваримо (и тако у односу на много бољу Платформу значајно девалвирану) Резолуцију коју је као основ за „техничке“ преговоре усвојила Народна скупштина Србије. Нажалост, наша власт и опозиција поступају у духу речи: „Ко у клин, ко у плочу“. При томе, да ствари буду и горе, сви некако – као да се ради о неком договору – занемарују врло важан Уставни закон.
Можда то и није случајно: делује ми да је његово не усвајање закулисни услов Берлина за додељивање датума Србији. Нису, ваљда, Немци и Американци џабе „кречили“, да би наша косовска „фасада“ остала иста. И не форсирају, чини ми се, брзу примену „Бриселског споразума“ да би ствари испале добро за нас а не за њих. А наши политичари, плашим се, не усмеравају пажњу наше јавности искључиво на одбацивање или прихватање споразума у начелу, без важних нијанси од којих зависи његов смисао. За Приштину и њене западне заштитнике најповољнија опција је да се Срби жестоко посвађају око Споразума а онда да он форсирано – без Уставног закона за који у ситуацији када се изгуби време а муњевито, безрезервно усвајање „парафираног“ представи као услов за добијање датума и „бољи живот“, неће бити простора – фактички прихват уставни модел сецесионистичког Косова. На то би се надовезало фазно урушавање српских одбрамбених позиција на северу Косова, одсеченог од Београда због ескалације унутар српског сукоба.
Надам се да тако ипак неће бити. Ипак, добро је да имамо у виду и овај тотално мрачни сценарио. Како је један италијански публициста својевремено написао: „Боље је да ми превентивно набеђујемо политичаре него да они мисле да нећемо приметити шта нам све лоше раде“. Уосталом, у нашем случају све мање се и ради о превенцији.
Видовдан
