Када су се огласила и чинодејствовала два стара епископа, прецизније Митрополит Амфилохије и пензионисани епископ Атанасије буквално се дигла медијска и политичка кука и мотика против њих. Ту смо могли чути како је то „скандал“ или „повратак у време инквизиције“ па је чак жалосни министар просвете из СПС тражио да се старе владике ухапсе. Но нас није овде занимала толико та медијска харанга провладиних али и опозиционих и „патриотских“ медија колико да видимо какву они аргументацију носе са собом, ако је уопште имају.
„Ево ти ништа, држи га чврсто!“
Митрополит Амфилохије
„Мит је данас још једном победио над разумом и вером… Тај омамљујући дух фиктивне трансцеденције којом се хране митомани није ништа друго до невидљиви балон сапунице помоћу које се стварност по опробаном патолошком рецепту замагљује и компензује.“ – пише Никола Кнежевић у свом најновијем тексту а поводом наступа епископа СПЦ на протеклом сада већ по њима двојици чувеном митингу.
Никола Кнежевић ВИП блогер Б92 иначе јавности се представља као председник Центра за Истраживање Религије, Политике и Друштва. По њему дакле десила се „профанизација светог“, затим „митолошка перцепција стварности“ и „политизација религије пар екселанс“ у како наводи под наводницима „секуларном“ друштву.
Јасно је какву перцепцију заговара Кнежевић. Епископи СПЦ по њему су они ретроградни елементи који заговарају митоманију, угрожавају секуларно друштво и политизују религију. О свему изнетом од стране Кнежевића можда би се и имало смисла дискутовати када би сам Кнежевић отворено и искрено навео да он критикује СПЦ епископе не као некакав независан и објективан „истраживач“ већ као човек који је свештеник једне протестантске цркве у Србији. О каквој објективности ту дакле може бити речи? Ово је заправо критика припадника Реформаторске цркве и њеног свештеника на рачун епископа СПЦ, који иако је Србин родом не баштини (нити то може све и да хоће) косовскозаветну традицију. И поштено би било с његове стране да се потписао као реформаторски свештеник, те као такав упутио критике СПЦ епископима. Међутим како би онда постигаo жељену „објективност“ председника ЦИРПД-а… (1)
Сличну перцепцију анационално и безтрадиционалног Хришћанства има и Весна Пешић, коју не морамо посебно представљати читаоцима, иако не знамо да и она није можда припадник неког верског покрета или је прошла некакве иницијације друштва. По њој, двојица епископа Српске Цркве уопште и нису Хришћани, не, они су по Пешићкиној еклисиологији пагани и насилници. Такође и њој смета што Србија како каже „није секуларна држава“, или барем не у мери каквој је била за време диктатуре пролетеријата и њој милог друга Тита. Јер „Бриселски споразум је доста велики преокрет за Србију, то повлачење јужне границе, фактичко признаје да Косово постоји и жеља да се тај тег већ једном скине. И нема модернизације наше земље ако смо џамарахирија.“, каже Весна Пешић. (2)
Дакле по њој смо џамахирија ако се двојица владика супротставе сецесији Косова и Метохије. „Баласт“ Косова је неопходно скинути, али ту су „зли попови СПЦ“ који успостављају џамахирију тако што не дозвољавају да се тај „баласт“ скине – то је отприлике у кратким цртама став другосрбијанаца по питању протеклих дешавања односа према Косову и СПЦ.
Међутим занимљиво је шта се дешава на другој страни барикаде, наводно супротне идеолошке и политичке оријентације. Наиме поједини патриотски алтернативни медији су такође осули рафалну паљбу по двојици епископа. Једни с тога што су проартемијевски настројени те им ово појављивање епископа на митингу избија аргумент да оптуже СПЦ за издају Косова и нереаговање по питању споразума, или пак млако реаговање. Док су неки други међу њима упали у праву заверолошку конфузију тражећи некакве могуће разлоге и поводе за наводну саботажу митинга од стране епископа. Истина је да су владике бациле у засенак све остале учеснике митинга, јер да се нису они појавили митинг би био још само један у низу сличних практично маргиналних појава у нашем друштву. Но, истина коју не виде људи који критикују владике да су малтене свесно упропастиле митинг, је чињеница да њих није било митинг би био скроз промашен и пропао као и други које су организовале патриотске снаге.
Овај став критике владика са „патриотске стране“ је јасно представљен у тексту Александра Лазића објављен на НСПМ-у и у оштрим коментарима коментатора испод текста. За Лазића су се епископи „спустили до нивоа особе најчешће описиване синтагмом „високе штикле, кратак фитиљ“.“ Мало изненађује критика са НСПМ-а с обзиром да је и сам Вукадиновић присуствовао митингу заједно са владикама, али из Лазићевог текста можемо наслутити шта је мотивисало НСПМ да потегне ову причу коју веома ниско завршава „са братом им јустиновцем Артемијем“. Наиме на једном месту у тексту Лазић пише следеће: „верујем да су малобројни они који тачно знају шта су на протесту рекли председник општине Зубин Поток Славиша Ристић или уредник НСПМ-а Ђорђе Вукадиновић, али сви имају став на крајње споредну тему да ли су владике претерале и јесу ли имали права да кажу то што рекоше.“ Ето проблем је изгледа у томе што Вукадиновић није још једном медијски „довољно“ експониран. 
И с треће стране морам да поменем оне које смо назвали „пинк православце“ који су доста слично Весни Пешић реаговали на речи двојице епископа. Они су као анационални хришћани прилично алегрични на националне теме али и на косовску и светосавску синтезу хришћанског и националног. Као представници „пинк православља“ њима је потпуно страна та основна струја српског православља – светосавље које се најјасније оваполоћује у косовском завету и опредељењу Срба кроз тешке мучне и мученичке векове наше историје. Њима је то све или страно или им је „баласт“ обичаја и националне митологије. Тако се они заправо слажу и са Весном Пешић и са протестантским теологом када је у питању Видовдан и све оно што он представља за Србе.
О ставу оних са власти је излишно говорити, сем да у поређењу са претходнима Дачићево сујеверно реаговање у коме је видљиво да се уплашио „клетве владика“ није ни делом толико набијено емоцијама и антицрквеношћу. Вероватно је страх од „анатеме“ коју Дачић још вуче од Милошевићевог доба прилично јак, па је стога и нахушкао свог министра просвете да тражи хапшење двојице владика због „вербалног деликта“.
Но да се вратимо главним медијима који креирају јавно мњење. Убедљиво најпрљавију кампања је водио лист Блиц. Текст који је потписала Жељка Јевтић, позната по свом бављењу црквеним темама и писањем о проблемима, сукобима и струјама који у Цркви постоје и непостоје, који су се десили или су се десили само у њеној глави. У тексту „Амфилохије предводи одметнуте владике“ показала је сву своју антицрквену способност спиновања, те су се владике одметнуле, па је дошло до поларизације унутар СПЦ, а неке владике су свој јавни живот започеле управо деведесетих (наравно „злих деведесетих“) подршком Караџићу, а при том Амфилохије путује по целом свету, вероватно по њеном резону сасвим без разлога и смисла, ето тако седне митрополит у авион и мало се воза по свету, док како каже његови свештеници се отимају за европске парохије и тако даље и томе слично. Овакав текст не заслужује да се нађе ни у једним новинама.
Но да се вратим на почетак текста-мит и стварност. Ових дана из Бундестага стижу два сигнала, један је да се Хрватска дефинитивно прима по благослову Немаца у ЕУ, док је други да ће Бундестаг још размилсити о пријему Србије, а по свему судећи Србију примити неће. Потом наш председник Николић изјављује да Србија неће сећи вене због Немаца. Митоманија евроинтеграције је управо довела Србију у овакву позицију да с једне стране прихвата независност Косова, док с друге стране може сасвим извесно да очекује да у Европску заједницу неће бити примљена. Та и таква митоманија није ни најмање реалполитика, она је негација и прагматичне и светосавске идеје политике.
Сукоб Небеске и земаљске Србије, најбољи лакмус папир су била двојица владика, сви који су се „спотакли“ о њих сведоче заправо да слабо познају своју традицију и да неразумеју шта је то Небеска Србија и шта је то косовски завет. Јер заиста нема земаљске без небеске Србије. Није се чудити другосрбијанцима што им је стран косовскозаветни принцип, што се траумирају на сам помен небеске Србије, али шта је са тзв патриотским блоком? Што су се они „спотакли“ о владике СПЦ?
Из истог разлога као и другосрбијанци, јер је и њима као и другосрбијанцима косовски завет само мит, истина мит на коме би они волели да зараде политичке поене и да преко њега дођу на власт, као што су то учинили ови са власти, па су захваљујући Косову и дошли на власт, а сад га се са неподношљивом лакоћом одричу. Патриоте од којих су неки атеисти, или пак секташи или артемијевци, не могу да разумеју језик и дух цркве – њима је то провокација која је упропастила иначе „величанствени митинг који би да није било владика ваљда, по њима, довео до пада режима“. Е то је тек прави мит. Владике су заправо спасили митинг који је био слабо посећен и млак по атносфери и без кључних политичаа који се противе споразуму из Брисела. Они су онда упали у параноју, или им је то алиби, да су све то изрежирале службе да би ето и њих велике патриоте компромитовали иступима двојице владика. Тако да испада да је малте не ЦИА послала владике на митинг да га упропасте и осујете опозицију. Тако су се на истом задатку, додуше са различитих страна нашли и Б92, Блиц и Курир, али и „патриотски медији“ као што су НСПМ и Васељенска.
Како се то десило’И једнима и другима недостаје та духовна народна вертикала, другосрбијанци је нису ни тражили па им није ни замерити на томе. Али српски патриоти не могу се тако ни назвати ако не разумеју духовну вертикалу и ако не разумеју шта су рекле двојица владика. Но без те вертикале – надисторије нема ни хоризонтале – то јест опстанка у историји. А вертикала се нуди само кроз Косово, никако другачије. Није овде у питању голуб на грани и врабац у руци. Јер реално ми немам тренутно ни голуба ни врапца. Него је у питању лаж да ћемо имати голуба ако се одрекнемо врапца који нам је отет. И при том прихватимо како је тај наш врабац један мит.
Треба дакле да се одрекнемо своје традиције, свог бића, своје земље, својих светиња, своје Цркве, коју нам презентују као ретроградне митове и прихватимо туђе митове који се презентују као реалполитика. Мит о Сребреници, мит о људским правима, мит о Европској Унији, мит о демократији насупрот Косовском Завету.
Једном речју да прихватимо све оне митове од којих немамо никакве користи или напротив имамо само штету и да их пригрлимо чврсто као своје, као рођене и као истините и одрекнемо се самих себе и своје душе тј. Косова. То је та „реалполитика“ а заправо опасна евромитологија насупрот нашој „косовској митологији“ која је израз реалног вековног народног искуства и српског погледа на свет.
Напомене:
(1) http://www.cirelstud.org//
(2) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=05&dd=17&nav_category=11&nav_id=714633
Видовдан
