Њен говор намењен дипломцима Филолошког факултета је захваљујући друштвеним мрежама узбуркао Србију, додељујући јој назив „професора Вујића нашег времена”. Иако је јавност желела да зна ко је др Рајна Драгићевић, ова редовна професорка Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду је остала нема на упорне и бројне молбе новинара пуних шест месеци.

„Моје обраћање студентима је био лични чин и нисам желела да ту комуникацију делим са целом Србијом”, у ексклузивном интервјуу за наш лист објашњава др Драгићевић разлоге за такво неуобичајено понашање у друштву које је преплављено онима који се утркују да буду обасјани медијским рефлекторима.

Она има држање „правог професора”, са ауторитетом у гласу и ставу, подсећа на она времена када смо стајали мирно док наставник улази у учионицу. Говори одмерено, јасно и писмено. Док се упознајемо у њеном кабинету на Филолошком факултету и проговарамо о урушености просветног система, професорка каже да се не може предуго одржати принцип који је Слободан Селенић назвао „псеудодостојанственим принципом надмоћног пристајања на племенито сиромаштво”.

– Тешко је задржати ентузијазам у оваквим околностима које нас окружују. Коначни, али не и једини кључ проблема јесте у рукама државе и у њеној спремности да улаже у просвету.

У Србији толико навикнутој на неписмени и приземни речник „ријалитија”, лепо срочена беседа обрадовала је оне који размишљају и говоре супротно општем друштвеном тренду.Да ли сте очекивали да ће ваше писмо толико „узнемирити духове”?

Моји студенти, као и многи други млади људи, збуњени су порукама које долазе из друштва у којем живе. Васпитање им говори да треба да се образују, да се рад исплати и да ће им пожртвованост и поштење донети успех у животу, а реалност им поручује да се до свега може доћи и лакшим путем, да се све може купити – од тестова, преко звања и титула до радног места. Речима које сам упутила студентима желела сам да их охрабрим, да им кажем да су, упркос свему, они ти који се налазе на правом путу, да се истински квалитет, ипак, препознаје и да не смеју сумњати у свој избор. Све је више младих људи који размишљају о брзој и лакој заради, а све је мање оних који, као моји студенти, бирају тежи пут. Ако изгубимо и то мало мислеће омладине, ако допустимо да и они утону у свеопшти муљ, онда нема наде за нас.

Али најбољи и даље радије упиру поглед преко границе, са којим аргументима да их зауставимо да не одлазе заувек?

Економска криза, праћена многим другим кризама, завладала је у целом свету. Наши људи који живе у иностранству жале се да се ни у западноевропским земљама више не живи богато и удобно. Ипак, сложно наводе један важан аргумент због којег се не враћају у Србију: кажу да тамо функционише државни систем. Када и ми уредимо државни систем, наша земља ће бити привлачније место за живот. Изгледа да није баш све само у новцу, већ и у доброј организацији. Жељни смо реда, потребно нам је да знамо шта се може, а шта се не може и ко је ко у земљи у којој живимо.

Како повратити ауторитет школе и знања, какав професор данас треба да буде?

Професор треба да буде посвећен свом послу. Прави наставник не завршава свој посао онога тренутка када зазвони за крај часа. Један од најважнијих задатака наставника треба да буде целоживотно учење и усавршавање. Искрена заинтересованост професора за питања о којима предаје, његова спремност да каже свој став, да подели са ученицима понеку недоумицу, пробудиће и у ученицима интересовање за дати проблем. Особе које нису заинтересоване за науку коју предају и за своје ученике не би требало да се баве наставничким послом.

Какве вам генерације долазе из средњих школа?

Просветни систем који је из године у годину у све лошијем стању не може давати све боље и боље резултате. Ипак, сваке школске године запажам међу студентима даровите појединце који својим квалитетима далеко надмашују моја очекивања. И то је, такође, једно лице ове земље – на факултетима, у спорту, у науци, у уметности, у свим срединама и свим колективима, упркос свему што нас вуче надоле, постоје појединци зачуђујућих способности. Нажалост, мало бринемо о њима, а дичимо се њиховим успесима. Универзитет не би требало да буде институција чији ће главни задатак представљати попуњавање празнина из претходног школовања. Универзитетско образовање мора имати важнији циљ, а то је – стварање интелектуалаца.

др РАЈНА ДРАГИЋЕВИЋ са Филолошког факултета у Београду (Фото З. Кршљанин)

———————————————-

Свакодневна борба са школским задацима

Рајна Драгићевић много времена проводи са синовима Филипом (17) и Лазаром (13), које је до ове школске године свакодневно преслишавала и помагала да савладају преобимно градиво. Редовно одлази на изложбе слика, мада каже да посао и породични живот не остављају много места за друге хобије.

– Помажући својој деци и чудећи се над гомилом података које они свакодневно беспотребно меморишу, а остају ускраћени за основна знања о свом непосредном окружењу и реалном животу, схватила сам колико озбиљних проблема има наш образовни систем у својој неприлагођености стварним потребама – каже ова професорка.

———————————————-

Изводи из говора апсолвентима 19. јуна 2013. године

„Разноразни неписмени и полуписмени људи данас себе олако могу назвати некаквим пи-аровима или менаџерима, необразоване водитељке себе зову новинаркама, а фолк-певачице уметницама, да и не говорим о арт директорима, бизнис консултантима, бек-офис администраторима, велнес консултантима, ивент координаторима, портфолио-менаџерима… Иза звучних назива занимања најчешће се крију фолиранти који мисле да се углед може стећи преко ноћи, крију се они који нису имали издржај да заврше факултет који су започели, они који мењају занимања и професије као прљаве чарапе…”

„Крените у рат против свих старлета, спонзоруша, певачица, манекенки, тајкуна, бизнисмена и победите их. Ви им морате постати оријентациона тачка, светионик у животу! За тај рат имате 45 минута дневно скоро сваког радног дана, а то није мало…”

„Као професори српског језика, ви сте чувари нашег језика и културе. Учите ученике да воле своју земљу. Усадите им осећај за друштвену одговорност и објасните им да ову земљу нико не може очистити осим њих. Ако се потрудите, видећете да ће вас ђаци послушати, јер ви сте професори!”