- Friday, 19. April 2024.

Година великог прелома у односима Русије и ЕУ, Американци праве „економски НАТО“

Објављено: 4. јануара 2015. - Срна Радовић

У УКРАЈИНСКОМ СУКОБУ ДАНАС СЕ НЕ РЕШАВА САМО СУДБИНА УКРАЈИНЕ НЕГО И ЕВРОПЕ

Антируска реторика у европској политици и медијима расте још од 2008. године, а овогодишњи догађаји су присилили необично европски оријентисаног руског лидера да крене другим путем – да се окрене Истоку, да мисли о протекционизму и коначно прогласи пуну геополитичку независности Русије
Сви су изгледи да ће Европа постати економски привезак САД. Према речима бившег директора ММФ-а, Доминика Строс-Кана, „САД од Европе праве своје оружје против Кине”
Избор је једноставан. Или ће се ЕУ укључити, упркос својим прагматичним интересима, у неки антируски „војно-економски НАТО”, односно потчинити политици коју ће одређивати САД, или ће задржати своју геополитичку субјектност, налазећи начин за очување партнерства са Русијом, а потом и са Евроазијским економским савезом

Пише: Марине ВОСКАЊАН

КАО и у геополитици у целини, и у руско-европским односима 2014-а је била година „великог прелома”. Не само у смислу „преокрета” већ више у смислу „преламања”.

Преломљено је практично све што је створено у постсовјетским годинама. При том се то, бар што се руске стране тиче, десило са дубоким жаљењем.

Сучељавање Русија-Запад, које, наравно, није почело у 2014., ми смо увек доживљавали као конфронтацију између Русије и агресивног америчког трансатлантизма, а не између Русије и Европе.

За САД, поред претварања Украјине у агресивну русофобску државу, кључни задатак је обезбеђивање максималног раздвајања ЕУ и Русије, у сваком смислу.

„Руска опасност” (а данас се у европским медијима апсолутно озбиљно говори о могућности руске окупације не само дела Украјине, већ и држава Балтика – па чак и Балкана!) треба да убеди Европљане да одустану од сарадње са Русијом из идеолошких разлога, да напусте започете заједничке енергетске пројекте, док стари путеви транзита преко Украјине постају проблематични.

Санкције против Русије већ сада погоршавају економске показатеље ЕУ, а атмосфера конфронтације смањује могућности улагања у руски и европски бизнис (што такође решава још један важан проблем за САД – правити сигурну зону за инвестирање само у регионима света који су под њиховом контролом).

И, ако се о циљевима Путина у вези са Украјином могу градити различите претпоставке, у погледу односа са Европом све је много јасније. Циљ је сачувати партнерске односе ако не са ЕУ, онда са великим бројем појединачних европских земаља, посебно са Немачком. То је један од приоритета данашње руске спољне политике.

Када Путин говори о „западним партнерима” – након Крима се у тим његовим речима увек осећа прекор, чак и огорчење. Јер, ми нисмо хтели нови хладни рат. И не претендујемо на туђе. А нисмо кренули ни да освајамо свет нашим новим конзерватизмом.

Зар није Владимир Владимирович – не тако давно, док је говорио на немачком језику у Бундестагу – цитирао руске филозофе, а у Русији јасно изјављивао да је Русија европска земља, наглашавајући да су вредности које имамо у потпуности заједничке са европским…

Овогодишња ситуација (антируска реторика у европској политици и медијима расте још од 2008. године) присилила је необично европски оријентисаног руског лидера да крене другим путем, да се окрене Истоку, да мисли о протекционизму и коначно прогласи пуну геополитичку независности Русије.

Међусобно разочарење Русије и Европе ове године показало се тако драматично да се – хтели-не-хтели – питамо: ако је нагомиланих контрадикција и илузија било тако много, како се онда свих претходних година могло говорити о партнерству и добросуседству?

Европа није очекивала да види контранапад Русије на Криму, који је јасно показао да Москва више неће никог питати шта јој је чинити. Након Крима постале су апсурдне све оне области рада, којим су се европски фондови и невладине организације бавиле дуги низ година – учећи Русију демократији, и како треба да живи.

Русију одсад више нико неће учити.

Руси су се ове године још више разочарали у Европу…

… Европски бизнис је био и остаје опредељен за сарадњу са Русијом – другог тако великог тржишта за европске компаније непосредно поред Европе није било и неће ни бити. У протеклих годину дана, пословна удружења из Немачке, Француске, Италије искрено су се успротивила санкцијама и позвала европске политичаре да нађу друге начине решавања противречности са Русијом.

Чак и у таквим државама које изузетно мало политички симпатишу Русију, као што је Пољска, домаћи произвођачи су веома негативно прихватили идеју санкција. Могуће да ће управо то мишљење бизниса, који губи профит, можда следеће године постати фактор способан да ублажи антируску реторику ЕУ.

За разлику од бизниса, европски политички естаблишмент своје циљеве, како се чини, разуме лоше. Фраза приписана Ангели Меркел да је Путин изгубио везу са реалношћу, ствара жељу да се одговори да су додир са реалношћу изгубили управо европски чиновници и европски политичари, који су уверени у модел света према Фукујами, где ће бити само „мир, пријатељство, жвакаће гуме” и глобализација са добровољно-принудном демократизацијом.

У 2014. су се десили догађаји који захтевају доношење историјских и самосталних решења – а за то се европска политика показала потпуно неспремном.

Разметање Француза с „Мистралима”, необјашњива свакодневна промена реторике немачке канцеларке према Русији, унутрашњи спорови ЕУ поводом санкција и Јужног тока – само потврђују да је Европа на крају 2014. године у дубокој конфузији.

Цена сукоба са Русијом је превисока, сукоб апсолутно не жели европски бизнис који послује са Русијом, а поред тога, управо ЕУ је приморана од стране САД да плати за банкрот Украјине. Истовремено, геополитички субјективитет како ЕУ тако и њених појединачних држава-чланица данас је тако слаб да тешко да је реално од њих очекивати неку акцију која је у раскораку са плановима САД.

У 2015. години Европу очекује догађај који може значајно утицати на ситуацију. Реч је о ТТИП – споразуму о Трансатлантском трговинско-инвестиционом партнерству између САД и ЕУ (Transatlantic Trade and Investment Partnership – TTIP). Захваљујући њему ће САД бити у стању да формирају „економски НАТО” као противтежу растућим новим конкурентима – Кини и другим земљама БРИКС-а.

Критичари ТТИП верују да ће тај споразум сахранити економски суверенитет Европе, да уклањање трговинских и царинских баријера између САД и ЕУ неће дати државама ЕУ да заштите своје тржиште и стратешки важне индустрије од нелојалне конкуренције и дампинга, а и да Европа неће моћи да одржи стандарде социјалне заштите својих грађана, еколошке и здравствене норме.

Европа ће постати економски привезак САД. Према речима бившег директора ММФ-а, Доминика Строс-Кана, „САД од Европе праве своје оружје против Кине”.

Мире ли се са овим европске корпорације и све земље ЕУ? Одговор није очигледан, поготово у контексту растућих, за европску привреду негативних, ефеката политике антируских санкција.

Посматрамо и занимљиву активност Русије у интеракцији са евроскептицима. Кремљ фактички отворено изражава подршку Марин Ле Пен, недавно су се појавиле новости о томе, да је немачка Алтернатива за Немачку одржала консултације са руском амбасадом у Берлину.

Ако евроскептици свих боја у разним земљама ЕУ чак и не подржавају Русију, барем иступају, у најмању руку, против конфронтације са њом и за већу независност од САД и њихове агресивне експанзионистичке политике.

Мало је вероватно да ће се у 2015. години нешто озбиљно изменити на политичкој сцени Европе, али ситуација у свету, која се брзо мења, ствара много могућности за нове гласове, чак и у развијеним политичким системима европских земаља.

Стога се у украјинском сукобу данас не решава само и не толико судбина Украјине, колико судбина Европе и то.

Решава се – коју ће улогу за себе изабрати Европа у новом мултиполарном свету.

До ове године, ЕУ је успевала да „седи на две столице” – то јест, да има благотворно економско партнерство са Русијом и да истовремено мање или више држи „трансатлантску” линију у спољној и војној политици и да покушава да у Русију извози либералне вредности.

Међутим, након украјинских догађаја то ће бити мало могуће јер је избор једноставан. Или ће се ЕУ укључити, упркос својим прагматичним интересима, у неки антируски „војно-економски НАТО”, односно политици коју ће одређивати САД, или ће задржати своју геополитичку субјектност, налазећи начин за очување партнерства са Русијом, а потом и са Евроазијским економским савезом.

Реторика Русије поводом ЕУ се вероватно неће променити – ми и даље нудимо Европи да прагматично размотри „унију две уније”, ЕУ и ЕАЕС, без обзира на то колико илузорно у тренутној атмосфери конфронтације може изгледати такав пројекат.