(Пацифизам као ратна техника – Део шести)
Патријарх Иринеј, иако је први изашао са том фамозном изјавом којом је назвао себе пацифистом, није предводник пацифизма у СПЦ. Он није тип човека-идеолога. Он је тип човека-бирократе. Он прати игру, не води је. Свој скроман положај медиокритета он је изабрао, зашто и како, Бог зна. Медиокритети су људи који су обично ограничени интелектуално, али може се десити да буду ограничени и морално. Било како било, патријарх Иринеј се показује као бирократско оруђе двојице доминантних пацифиста у СПЦ – Епископа бачког Иринеја и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Њихов пацифизам скројио је последњу фазу историје СПЦ. Катастрофалан по последицама, довео је Српску Цркву на ивицу духовне егзистенције, истовремено обарајући и отаџбину Србију на колена.
У току борбе на барикадама Срба севера Косова
Тешко је било замислити, после владавине Бориса Тадића, да може доћи на власт неко ко је гори од њега. Разорио војску, државу, продао економију, учествовао у рушењу СПЦ, на Косову и Метохији помогао сепаратистима да извојују очигледну предност. Ипак «и над попом има поп», а и од штеточине постоји већа штеточина. После Бориса Тадића на власт у Србији је дошао један медиокритет назван погрдно «Тома-диплома», човек коме се не може замерити ако било шта упропасти, или одвали неку бесмислицу, јер он то не чини из зле намере већ зато што је политички неписмен. Поред њега, Срби су због својих грехова заслужили да им и патријарх буде медиокритет, неспособан за јавни наступ (после првог наступа и изјаве о муслиманима је морао да се извињава); неспособан да разликује Цркву од римокатоличке јереси; неспособан да се супротстави антихришћанској власти у Србији; неспособан да размишља без тутора (еп. Иринеја Буловића). Не може да му се замери. Он је добар човек, али због неког разлога, смртницима несхватљивог, мора да слуша друге.
“Генерали“ пацифизма код нас су, као што рекосмо, митрополит Амфилохије и епископ Иринеј Бачки, „вечити чланови Синода“. Они се пацифизма не држе принципијелно, већ зато што је комбинаторика која је на власти у свету одредила да СПЦ треба да буде пацифистичка сила. Црква не би смела ни у сну да буде покорна захтевима овог палог света, али неки епископи очигледно јесу.
Комбинаторика је дисциплина којој робује Ватикан. Код Ватикана не постоји духовност, тамо влада комбинаторика у односу на световну власт. Ватикан обрачунава на који начин са којом државом да успостави односе у зависности од тога да ли је та држава моћна или није. То је и разлог што је Ватикан са фашистима и нацистима имао добре односе. У својој кратковидости Ватикан је помислио да ће можда нацисти завладати светом, па су зато били у добрим односима. То што су од Јевреја у Дахауу и од Срба у Јасеновцу прављени сапуни за Ватикан је била и тада само колатерална штета.
Кад су две идеологије, народа, државе у сукобу, Ватикан ослушкује ко ће да победи, а намигује обема. Он «подржава» и Србију, и није признао Косово, али подржава и сепаратисте на Косову па није створио «Бискупску конференцију Србије» у којој би био и бискуп са Косова и Метохије. Ватикан је у добрим односима са олигархијом из СПЦ, али је у још бољим са одметницима од СПЦ, тј. са вођством «Македонске православне цркве». За време Првог светског рата папа је свим срцем био уз Немачку и Аустроугарску, али кад су почели да губе онда се окренуо САД и Вилсону.
Највећу, и за Србе најболнију комбинаторику, Ватикан је направио током Другог светског рата када је мирно посматрао вршење геноцида над Србима у коме су масовно учествовали његови свештеници. Шампион у комбинаторици се зове бискуп Акшамовић. Тај је примио по један орден – од краља Александра, и један од Павелића, и један од Јосипа Броза Тита! Није се много разликовао од њега ни «блажени» Степинац који је радосно дочекивао партизане на хрватским улицама пошто је успешно обавио службу војног викара усташке војске. Имајући такве учитеље, усташама и није било тешко да имају тако «висок морал».
Бакарић, Коча Поповић, Степинац
Овим путем иде данас и врхушка у Српској православној цркви. Држе се комбинаторике, а не истине. Опстајање на конфорном положају у друштву постао је императив. Бити у монденском друштву властодржаца, примати стране делегације које често немају везе са вером, створити симфонију чак и са антихристовском влашћу постало је нешто уобичајено.
«Уверен сам да у овако тешком тренутку, када се Црква и држава боре за очување нашег идентитета и за очување нашег народа и светиња на Косову и Метохији, свако измишљање сукоба Цркве и државе… доноси велику штету и Цркви и држави,» каже епископ Порфирије у ситуацији у којој је оно што он назива «држава», тј. власт Србије поклонила 15% најсветије територије коалицији глобалиста, исламиста и албанских нациста, а Срби са КиМ грцају од бола због издаје или се препуштају апатији. Његова изјава била би равна следећој изјави коју би изговорио свети владика Николај Велимировић током Другог светског рата, негде после стрељања у Крагујевцу:
«Уверен сам да у овако тешком тренутку, када се Црква и Немачка окупациона власт боре за очување нашег идентитета и за очување нашег народа и светиња на подручју Србије, свако измишљање сукоба Цркве и Немачке окупационе власти… доноси велику штету и Цркви и Немачкој окупационој власти,»
Методе су промењене. Некада је Србијом владала немачка окупациона власт директно, а данас влада са својим коалиционим партнерима преко биолошких Срба-марионета у српској влади и држави. Исти су циљеви и 1941. и 2013. – одвајање Косова и Војводине од Србије, укидање ћирилице, раздвајање Срба из Републике Српске, Црне Горе и Вардарске Македоније од Срба из Србије и мењање њиховог идентитета.
Став епископа Артемија је дијаметрално супротан у истој ситуацији поводом истог проблема: «Свака тачка Споразума (Бриселског прим. ПЖВ) који су потписали представници српских власти (не и српског народа) од прве до петнаесте заиста представљају најтранспарентнији пример гашења државе Србије на Косову и Метохији, односно предају, издају и продају свете српске земље Косова и Метохије са целокупним српским народом који је тамо живео и живи као и српским вековним светињама на Косову и Метохији.
Ово ће у историји остати пример најсрамнијег акта којим је држава Србија себи потписала смртну пресуду јер оставши без Косова и Метохије Србија као држава нема своју будућност.»
Да, али владика Артемије се не води комбинаториком, макар и изгубио конфор и отишао у егзил. Он се води оним: «Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце.»
А, они који се баве комбинаториком се воде овим: «А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце.» (Јеванђеље од Јована)
Томислав Николић је штетнији од Бориса због тога што је имао упориште у народу на КиМ. Пацифисти Иринеји и Амфилохије су штетнији од пацифисте Наташе Кандић јер имају упориште у народу.
Најслободнији део Републике Србије, данас је север Косова. Тамо још постоје људи на власти који раде на добробит народа, а не на добробит окупатора. Треба сломити овај слободољубив народ и цело Косово и Метохија ће бити заувек изгубљени. Методе НАТО окупације су донекле принципијелне. Они «демократију» претпостављају сили. Пошто нису успели да етнички очисте север Косова од Срба, као што су то урадили на југу, њима треба олигархија самих Срба на северу Косова која би спроводила НАТО вољу. То нису могли бити чланови Демократске Странке Бориса Тадића јер, због отворене издаје, ова странка нема подршку Срба са севера Косова. То су могли бити само чланови Српске Напредне Странке која је до јуче, на речима, била патриотска партија и била део Српске Радикалне Странке, а онда је «преко ноћи» постала марионетска. Она има људство због «старе славе» на подручју севера Косова. Ето зашто је Брисел честитао Томиславу Николићу тако рано на изборној победи. Подршка у народу марионетама, тј. критична маса преварених, је кључан појам, важан за успех марионетског управљања неком територијом.
Марионета Николић са сепаратисткињом Јахјагом
Исто је и са пацифистима у Цркви. Црква, као институција, покрива цели српски народ. Истовремено, због «старе славе» – онога што је чињено за време патријарха Павла и вековима пре њега, црква ужива подршку у народу. Наташа Кандић, «Жене у црном» и остале сорошевске институције су зачетници пацифизма, тј. деморалисања нације у Срба. Ове организације готово да немају никакав ауторитет у народу. Зато је и њихов значај минималан. Као што је у политици «преко ноћи» дошло до претварања предизборног псеудопатриотског СНС у марионетску партију којом управља Брисел, тако је дошло до претварања олигархије СПЦ у марионетску скупину људи који службују не Богу и народу, већ Бриселу и Ватикану.
«Жене у црном» и монаси, мужеви у црном, су се симболично срели у царском Призрену, да тамо Наташа Кандић 2010., после прогнања еп. Артемија, преда штафету пацифизма монасима Дечана. И, опет су се срели 2013. у седишту српских патријараха Пећи, да у присутству сепаратисте Атифете Јахјаге «патријархица пацифизма» атеиста Борка Павићевић преда штафету пацифизма патријарху Иринеју и епископу Теодосију. У име Иринеја и по његовом благослову штафету је примио епископ Андреј Ћилерџић, елокветни конференцијски кадар.
Пацифизам је у овом смислу деморалисање одбрамбене моћи земље у условима ратне опасности и подршка окупатору и окупацији. Замислите да су српске војводе имале пацифисте у својим редовима у време када је Аустроугарска нападала Србе и вршила покољ над невиним становништвом! Српске власти и пастири су дужни да сада врше бар дипломатски отпор мерама окупаторовог етничког чишћења и свесрдну подршку мученицима са Косова и Метохије, који се грчевито боре за своје институције, школе и болнице, а не да врше сентиментално удварање албанским нацистима.
Видео: Борка Павићевић, еп. Теодосије и еп. Андреј на конференцији у Пећи
Пацифизам сорошевских агенција и «Жена у црном» јесте чир на телу српског народа који му угрожава здравље, али пацифизам јерархије СПЦ, тј. «мужева у црном», је вирус који као сида разграђује имунентни систем српског народа и прети смрћу. Чир операцијом може да се одстрани али вирус који је захватио цело тело Цркве може само чудом да се излечи. То чудо је свенародно покајање и повратак православном благочешћу о које смо се екуменизмом и равнодушношћу према вери као народ силно огрешили. Бог ће онда дати и пут изласка из дугогодишње агоније, јер Он…
«…показа силу мишицом својом;
разасу горде у мислима срца њихова.
Збаци силне са пријестола, и подиже понижене.» (Лука 1, 51-52)
О конкретним пацифистичким активностима поменутих, ако Бог да, у следећем наставку.
Погледајте такође:ПАЦИФИЗАМ У СЛУЖБИ ПАТРИОТИЗМА И СЛУЖБИ ИЗДАЈЕ
Преузето са блога “Православље живот вечни“
