Православна црква ће следеће године прославити осам векова постојања манастира Привина Глава. У манастирском комплексу, на најзападнијем делу Фрушке Горе, у близини села Беркасово, некадашњег средњовековног града, остали су само темељи старог здања из 12. века. Данас се ту налази пет цркава. Најстарија сачувана је Саборна, посвећена арханђелима Михаилу и Гаврилу, из 17. века.
Игуман манастира Гаврило каже да ће прослава бити на највишем државном нивоу, а покровитељ ће бити председник Томислав Николић. Привина Глава је један од наших најпосећенијих манастира, делом због своје лепоте, али и зато што је игуман омиљен у народу.
Према предању, јер писаних трагова из тог доба нема, а и на основу неких археолошких истраживања, Привина Глава постоји дуже од осталих фрушкогорских манастира. Његова изградња приписује се локалном властелину који се звао Прива или Приба. Обновили су га 1496. године Јован Бранковић и његов брат владика Максим.
Први писани подаци о манастиру налазе се у турским катастарским документима из 1566-67. године, на основу којих се претпоставља да је тада у оквиру манастира била дрвена црква. У 17. веку Привина Глава се спомиње и поводом обнове старе рукописне књиге „Минхенски псалтир“ из 14. века. Сматра се да је ова књига припадала деспоту Ђурђу Бранковићу, а да ју је касније неко из његове породице (Вук Гргуревић – Змај Огњени Вук, Ђорђе или Јован Бранковић) поклонио манастиру. Патријарх Пајсије узео је тај псалтир, поправио га и преповезао и вратио манастиру са својеручним записом. Тај рукопис се спомиње и поводом страдања манастира у Аустро-турском рату 1688. године. Тада га је неки аустријски официр однео.
Градња данашње цркве са високим барокним звоником почела је 1741. године на темељима дотадашње мале цркве. Над новом грађевином било је кубе изведено по угледу на оно из манастира Старо Хопово. Црква је завршена 1760. године за време игумана кир-Стевана и у доба патријарха Арсенија Четвртог. Митрополит Павле Ненадовић устоличио је ову цркву и посветио је арханђелима Михаилу и Гаврилу. Зографске иконе на старом иконостасу сликао је Станоје Поповић, а иконе за нови иконостас Андреј Салтис 1786. године. Све композиције рађене су светлим колоритом. Резбарија иконостаса спада у најбоља остварења те врсте уметничког заната код нас. Живопис цркве је обновљен 1829. године, а у каснијем периоду цркву је живописао и познати српски сликар Аксентије Мародић (1838 – 1911).ПРАВОСЛАВНА црква ће следеће године прославити осам векова постојања манастира Привина Глава. У манастирском комплексу, на најзападнијем делу Фрушке Горе, у близини села Беркасово, некадашњег средњовековног града, остали су само темељи старог здања из 12. века. Данас се ту налази пет цркава. Најстарија сачувана је Саборна, посвећена арханђелима Михаилу и Гаврилу, из 17. века.
Игуман манастира Гаврило каже да ће прослава бити на највишем државном нивоу, а покровитељ ће бити председник Томислав Николић. Привина Глава је један од наших најпосећенијих манастира, делом због своје лепоте, али и зато што је игуман омиљен у народу.
Према предању, јер писаних трагова из тог доба нема, а и на основу неких археолошких истраживања, Привина Глава постоји дуже од осталих фрушкогорских манастира. Његова изградња приписује се локалном властелину који се звао Прива или Приба. Обновили су га 1496. године Јован Бранковић и његов брат владика Максим.
Први писани подаци о манастиру налазе се у турским катастарским документима из 1566-67. године, на основу којих се претпоставља да је тада у оквиру манастира била дрвена црква. У 17. веку Привина Глава се спомиње и поводом обнове старе рукописне књиге „Минхенски псалтир“ из 14. века. Сматра се да је ова књига припадала деспоту Ђурђу Бранковићу, а да ју је касније неко из његове породице (Вук Гргуревић – Змај Огњени Вук, Ђорђе или Јован Бранковић) поклонио манастиру. Патријарх Пајсије узео је тај псалтир, поправио га и преповезао и вратио манастиру са својеручним записом. Тај рукопис се спомиње и поводом страдања манастира у Аустро-турском рату 1688. године. Тада га је неки аустријски официр однео.
Градња данашње цркве са високим барокним звоником почела је 1741. године на темељима дотадашње мале цркве. Над новом грађевином било је кубе изведено по угледу на оно из манастира Старо Хопово. Црква је завршена 1760. године за време игумана кир-Стевана и у доба патријарха Арсенија Четвртог. Митрополит Павле Ненадовић устоличио је ову цркву и посветио је арханђелима Михаилу и Гаврилу. Зографске иконе на старом иконостасу сликао је Станоје Поповић, а иконе за нови иконостас Андреј Салтис 1786. године. Све композиције рађене су светлим колоритом. Резбарија иконостаса спада у најбоља остварења те врсте уметничког заната код нас. Живопис цркве је обновљен 1829. године, а у каснијем периоду цркву је живописао и познати српски сликар Аксентије Мародић (1838 – 1911).
Светиња не само да деценијама није обнављана, већ је пљачкана, рушена и скрнављена. У време НДХ у њу су се сместиле хорде усташке младежи које су уништиле многа знамења и документе које је манастир поседовао. Нестала је изузетно богата манастирска библиотека са више од 1.200 књига. Украдено је и жезло пећког патријарха Јанићија Другог (1346 – 1354) изграђено од слонове кости, бисерне шкољке и корњаче, као и капа деспота Јована Бранковића начињена од зелене кадифе извезена сребрним и златним концем и са златним крстом на темену. Нестао је и бакрорез из 1758. године, дар митрополита Павла Ненадовића. Ишчезла су и многа драгоцена акта овог манастира за време владавине аустроуграских владара Јосифа Другог, Карла Четвртог и Марије Терезије.
И у комунистичкој владавини о манастиру се није много бринуло. Зуб времена, чинио је своје. Доласком игумана Гаврила, много тога се променило.
– Када сам 1978. стигао у манастир Привина Глава, било је страшно – сећа се Гаврило. – Све је било у пропасти, црква и конаци били су склони паду. Да су се срушили, некога би убили. Завод за заштиту споменика јесте нешто радио, углавном су то биле ситне поправке, пре свега крова. Свеће су се палиле у бурету, данас хвала Богу, има свега. Кад сам дошао, била је нека потрошена одежда. Није се смела ни обући, јер се одмах цепа. Сад имамо више од 40 нових.
Своје младалачке маштарије игуман је претварао у стварност. Када су људи увидели да се њихови прилози дарују цркви, чувају и улажу у изградњу, многи су радо дали и веће суме новца или материјал за градњу.
– Све што је овде урађено, урађено је од прилога народа. Знао сам шта хоћу и давао сам инструкције. Сваки динар је ограман у изградњи. Чудим се колико је преко мојих руку прешло новца – каже Гаврило.
– Нико осим народа није помогао да се ова светиња подигне, ни држава, нити Министарство вера. Од Епархије бачке нисмо ништа тражили, а своје обавезе смо регуларно испуњавали. Републички завод за заштиту споменика је 12 година држао наш иконостас. Нису успели да га ураде, док ми нисмо платили. Тако је повраћен и живопис, фреске су годинама чамиле у тами, а сад је све блеснуло.
Последњих година ничу и нове грађевине. У оквиру манастирског здања 2002. подигнута је црква посвећена Покрову пресвете Богородице. У северозападном делу налази се монашка црква посвећена Светом Ђорђу, грађена у византијском стилу. Најновије манастирско здање је црква посвећена Базнесењу Часног крста која се налази на брду изнад манастира и требало би да буде завршена до централне манифестације. Још једна црква саграђена је на манастирском извору… И то није све, новац из манастира Привина Глава усмерен је и на изградњу неких цркава у Београду, Шиду и још неким местима у нашој земљи.
