ПОКУШАЈ КУВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (дванаести део)
Тешко је разумети до које мере полтронска куртоазија може да доведе хришћанску савест. (Jеромонах Сава Јањић)
„Црвени владика“ или „црвени поп“, био је израз којим је народ подругљиво обележавао свештенике који су се одали служењу режиму диктатора Броза. Неки од таквих свештеника (Смиљанић, Зечевић) су били и Брозови министри у влади. Године 2008. на власт долази партија која је прозвана „жутом“ и чија је главна карактеристика да служи, чак и недозвољеним средствима, НАТО блоку. Сами су «жути» сковали девизу „Европа нема алтернативу“, што у пракси значи „Европска Унија наређује, ми беспоговорно извршавамо“. Њиховим доласком на власт, управо су они епископи и свештеници који су били оптуживани раније као „црвени“ постали „жути“. У овој надреалној игри бојама, морала би да се наведе и једна боја која није толико весела као црвена и жута. Наиме, у Српској се цркви почело навелико причати и о „сивим“ еминенцијама. Док су у београдској патријаршији сви важнији догађаји и документи били иницирани или испровоцирани епископом бачким Иринејем (Буловићем), на Косову се појавио један млађи јеромонах, студент енглеског језика, Сава (Јањић). За овог другог везани су многи догађаји у Старој Србији, за које се сматра да их је он иницирао и да је у њима упетљан, иако је главни актер на сцени био његов старешина, епископ липљански Теодосије.
Њих двојица – еп. Иринеј и јм. Сава, не припадају истој «школи». Јм. Сава је «демократа» познат на западу. У књизи «Зашто анђели падају» га је Британка, римокатолкиња слободних погледа, Викторија Кларк, прогласила за најпогоднијег да буде српски патријарх. Некада је о. Сава био велики критичар еп. Иринеја који је више био виђан у друштву Слобиних социјалиста. Почетком двехиљадитих је Сава Иринеја толико јавно критиковао да је Иринеј био запрепашћен, а посетиоци манастира Дечана су се чудили да монаси Дечана, под Савиним утицајем, једног владику СПЦ називају “црвеним”. Догађаји и промене на политичкој сцени у Србији показали су да је владика Иринеј са свима који су били на власти имао присне односе, не само са комунистима. По једном апокрифу, у време хиротоније еп. Теодосија, еп. Иринеј је говорио да је о. Сава, уствари, амерички шпијун.
КАМЕЛЕОНСТВО КАО ГЛАВНА ОДЛИКА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КОМУНИЗМА
Теоријом југословенског комунизма наша наука се недовољно бавила, oдносно, школе и факултети би требало да се са већом озбиљношћу да приступе овом проблему; јер „историја је учитељица живота“ и не би требали после тако једне моћне лекције из 20-ог века да останемо историјски неписмени. Тај југословенски комунизам је, у целини гледајући, био период моралног геноцида над српским народом. Народ са поштењем, интегритетом, постао је обична крпа са изузетно малим бројем карактерних људи. Ако желимо да то евидентирамо, довољно је да погледамо колики је данас број наркомана, разведених бракова, абортуса… Још треба погледати колики је број очајних, апатичних, неспособних за живот људи и колики је број психички болесних.
А, видите, тај југословенски комунизам је давао велике наде. Некад је био „прави даса“. Нека се старији сете кредита, летовања у, заосталој у односу на Југославију, капиталистичкој Грчкој која је била чланица Европске Заједнице још тада, минималне стопе криминала, стабилности земље… Шта се то догодило, па је тај комунизам такве драстичне мене имао?
Укратко, тај комунизам је пропао још 1980. кад му је умрло главно „божанство“ – Јосип Броз Тито. Уместо да се постави нови диктатор, ново «божанство», Тита је заменило колективно председништво, које је више личило на Монти Пајтонов циркус и давало је само добар материјал за прављење вицева. Наравно, супербескарактерни комунизам код нас није никако могао опстати без једне моћне личности диктатора. Осим тога, тачно у минут Титове смрти престало се са давањем кредита Југославији који су је попут дроге држали у лажној еуфорији. Као и код других наркомана и она је због тога упала у – кризу. Радничка класа, позната по рекордном броју испијања кафе у време радног времена, пропала је преко ноћи. Комунистички рај је постао пакао у коме су се браћа по заједничком мајмуну од кога су постали на основу Дарвинове теорије, почели братски да кољу уз помоћ истог оног запада који им је до јуче кредитирао нерад.
Јосип Броз Тито и Ричард Никсон
Једна од главних одлика комунистичких режима, где год да се тај комунизам зацарио, била је диктатура у којој су се они на власти деспотски понашали према онима нижим од себе, а они «нижи» су се улизиштвом претпостављенима успињали на лествици власти. Ту углавном нису владале идеје Маркса и Енгелса, већ способност да се докаже оданост вођи. Улизиштво је постало модус живота, посејано од Партије до у све поре друштва. Добијање посла, стана, успех на факултету, па често и у школи, све се заснивало на улизиштву, са ретким изузецима. Народ који је знао да се не покори исламу, римокатоличком унијатству, Хитлеру… постао је народ камелеона који се свагда повинује онима који су на власти. Мада је званична пропаганда говорила да су Југословени 1948. рекли историјско «не» и Стаљину, уствари тада је Тито рекао историјско «да» западном блоку. Они који су бар имало били доследни у својим комунистичким ставовима завршили су на «Голом Отоку» тада, и тамо је већини њих сломљена кичма.
“СВЕ РАДОСТИ И УСПЕСИ ХАШИМА ТАЧИЈА СУ РАДОСТИ И УСПЕСИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ”
Прогон Цркве у Совјетском Савезу је довео до једне занимљиве реакције. Дошло је до декларације митрополита Сергија Страгородског којом он, да би спасио Цркву од прогона, почиње да велича безбожни и неправедни Совјетски Савез. Послушајмо шта о томе каже отац Сава Јањић, који данас врши функцију игумана манастира Високи Дечани, у својој књизи “Екуменизам и време апостасије”:
Патријарх Сергије
-До праве апостасије долази у марту 1927. г. када је митрополит Сергије Страгородски, после неколико месеци проведених у бољшевичком затвору, пуштен на слободу, да би убрзо 24. јула те године издао злогласну “Декларацију” којом је Руска црква званично поздравила безбожни комунистички режим. “Декларација” отворено поздравља Совјетски Савез као своју домовину и изјављује да су све радости и успеси Совјетског Савеза, радости и успеси Цркве, и да су све његове жалости, такође, жалости Руске цркве. Митрополит Сергије је на тај начин своју црквену организацију учинио продуженим пропагандним органом комунистичке државе. У то време та иста власт проводила је крвави прогон Руске цркве, који је био страшнији од прогона хришћана у доба старог Римског царства.
Тако каже отац Сава. Осуђује митрополита Сергија због његове покорности Совјетима пошто је изашао из затвора, где му је или поломљена кичма, или је скуван, или се «преумио». А, да је ова покорност, заиста, имала лоше последице говори између осталог и то што је РПЦ, апсолутно покоравајући се Совјетима ушла и у јерес екуменизма. Иђење низ длаку световним властима доводи стварања послушничког духа светским моћницима, доводи до прављења компромиса са вером, доводи све до упада Цркве у јерес, а јерес је смрт једне помесне Цркве.
У посети Дечанима: председник Албаније Нишани и тзв. председник општине Дечани Селманај са о.Савом Јањићем
Међутим, није то најинтересантније. Најинтересантније је што је тај исти јеромонах Сава Јањић то исто урадио што и Сергије само неколико година пошто је штампао ову књигу! Тај исти Сава Јањић је пристао на буде пропагандна продужена рука неонацистима на Косову које предводе Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Ти неонацисти нису ништа блажи према Цркви од комуниста и «старог Римског Царства». Прогнали су све хришћане из градова на Косову и Метохији, порушили су све цркве и манастире који су им дошли под руку. Сава Јањић није био у њиховом затвору као митрополит Сергије, али опет је изјавио:
– Црква, којој и сам припадам, је увек била отворена према друштву у коме живи. Имали смо контакте са општином и раније и непрекидно смо посећивани од представника косовских институција. Прошло је довољно времена од догађаја из рата, изграђено је поверење и заиста сам срећан да постоји добра воља и спремност обе стране и надам се да ће се ти односи даље развијати. Ми, као манастир поштујемо законе, вредности и правила и увек смо отворени за нашу заједницу, за људе који живе овде, јер ми припадамо овој општини, а желимо да овдашње становништво манастир Високи Дечани види као свој.
Тако говори о. Сава о поверењу режиму неонациста који су у општини Дечани прогнали и убили буквално све, али све, Србе, осим монаха Дечана који су им сада «продужени пропагандни орган». Закони, вредности и правила су тамо шумска правила Рамуша Харадинаја чији клан у тој општини има апсолутну власт и он на изборима добија највише гласова управо у Дечанима. Уосталом, они који имају јачи стомак нека прочитају читав текст «Дојче Велеа» и погледају слике са овог догађаја. Новинарка шиптарске националности је овај текст насловила «Нови дух у СПЦ на Косову»
Ево још неких мисли о. Саве Јањића из 96. године о митрополиту Сергију:
«Сергијанизам» је практично постао синоним за издају верности Христу, ради очувања спољашње црквене организације, њеног овоземаљског благостања и лажног мира… Верници су били присиљени да показују беспоговорно послушање званичним вођама цркве који су следили ову политику, што је често спровођено посредством самих државних власти… Један епископ те Цркве (Америчке митрополије коју су формирали епископи РПЦ) је после посете Русији, уместо да посведочи страшне прогоне православних хришћана и страдања бројних новомученика и исповедника у Сибиру, хладно изјавио да су људи у Совјетском Савезу «срећни и добро обучени, а ако се неко и жали на власт, па, тога има и у Америци, зар не?!»
Рамуш Харадинај- господар живота и смрти у Дечанима
Тако отац Сава 1996., а већ 2011. и он, као и његов де факто послушник еп. Теодосије, хвали неонацистички режим са Косова. Заиста чудно! Како је могао тако да промени карактер? Да није одговор у његовом улизиштву, камелеонству, није ли и он продукт југословенске идеологије? Да би смо га схватили, подсетимо се на тренутак на Ивицу Дачића, камелеона у политичком смислу који је од комунистичке омладине и полтрона Слободана Милошевића, постао «демократа» и полтрон «империјалистичком западу» и Европској Унији. О. Сава је своју књигу о екуменизму писао у време када је био непознати монах код најпознатијег антиекуменисте у СПЦ, епископа Артемија. Не знамо какав је став владике о књизи, али знамо да је на њој његов благослов. Ипак, одлика је камелеона да рано нањуше када се ветар окреће на другу страну и да се брзо адаптирају на нове услове. Отуда, ни сам Тито није ништа посебно херојски урадио када је прешао са Стаљинове стране на Труманову. Он је био најпре аустроугарски војник на руском фронту. Руси су га заробили, совјети дошли на власт, и тамо у заробљеништву је постао комуниста. Уметношћу полтронства дошао је на чело југословенских комуниста. Совјетска армија је отерала Хитлерове нацисте из Југославије и поставила овог свог полтрона. Када су му 1948. Амери понудили више и обећали подршку, он се окренуо њима. Исто то је урадио и јм. Сава Јањић. Када су му Амери, Шиптари и Норвежани понудили више, када је видео да се епископ Артемије бори готово сам против светских моћника, он је окренуо ћурак наопако. Некадашњи критичар епископа Иринеја Буловића, постао је његов највећи сарадник у рушењу свог епископа и духовника Артемија.
Жалосно је све ово. Ако је у Цркви постало исто као у Партији, ту више нема Духа Светога, ту више нема Цркве са велико «Ц». «Не сдите по изгледу, већ праведан суд судите», говори Христос (Јн. 7,24). Зар православни да прихвате комунистички, али и римокатолички, систем улизичке хијерархије где папа «безгрешни» каже са „чудотворне“ катедре све што му падне на памет и онда сви морају да климају главом? Дух Цркве је „Дух истине, Дух премудрости, Дух страха Божијег» (из службе на Богојављење), а не страха од људи. Верни Православљу остају само они који су верни Истини. Ниједан патријарх, епископ, свештеник не може очекивати да му се СЛОВЕСНА паства покорава ако ради противно Јеванђељу. Паства ће му се покоравати само уколико је православан и такве ставове заступа. Православни не могу бити ни улизице ни камелеони, они су прогоњено мало стадо које иде путем којим су ишли Христос, апостоли и сви ученици њихови који су прошли готово 2000 година сталног прогона.
Данас је комунистичка партија кроз свог мутанта «СПС» опет на власти у Србији, а слично је и у осталим нашим покрајинама, од Вардара па до реке Саве. Попут оца Саве и еп. Иринеја, ујединили су се прозападне демократе и левичари, западни и источни «блок» у Србији. И то није битно, нека се уједињују Ирод и Пилат. Страшније је то што су ови прогонитељи истине и правде, дакле, прогонитељи Цркве, данас у одличним односима са многим црквеним пастирима. Да ли то значи да је дух улизиштва ушао и под куполе храмова и да ли су неки црквени служитељи кренули траговима фарисеја, који би да са Пилатом и Иродом да распну Истину и дух СПЦ посред Теразија или испред Патријаршије како каже св. Јустин Ћелијски? Или можда, ипак, та Црква мора да буде распета од модерних јевреја тамо и где је настала, посред српског Јерусалима, на Косову и Метохији?
(Напомене: 1. Алузија «браћа по заједничком мајмуну» се односи на владајућу теорију еволуције у комунистичким школским програмима и идеологији «братства-јединства». Југословенска идеологија «братства-јединства» је теоретски одржива само ако су грађани СФРЈ били потомци истог мајмуна. Са друге стране, Православље учи да су сви људи браћа по крви, по заједничким прецима Адаму и Еви, на основу чега се могу заснивати много хуманији односи између људи различитих вероисповести.2.Овим текстом завршавамо прву серију текстова под насловом “Покушај кувања Српске Православне Цркве”)
Преузето са блога “Православље живот вечни“
