Мишљења

Остварују се младеначки снови Павелићевих ветерана: КОМЕНТАР БОРИСА ДЕЖУЛОВИЋА

Остарјели нацист у Хрватској се не мора крити од државе, а по потврду да је био припадник Поглавникова Тиелесног здруга морат ће преко Дрине, у Београд

усташе

Тежак је живот преживјелих нациста. Седамдесет година, више од једног живота, ти се несретници крију од тајних служби, тужитеља и новинара, израелских агената и преживјелих логораша, сваких неколико година мијењају идентитете и адресе, пуштају па брију бркове, жене се и разводе, потуцају с континента на континент, цијели живот с пасошем под јастуком. И барем једном мјесечно – ноћу, док праунуци спавају – провјеравају онај стари закључани ковчег у подруму, с пожутјелим фотографијама и документима.

ЈУТАРЊИ ОТКРИВА За војнике НДХ годишње плаћамо 350 милијуна куна

Јебен је то живот, другови и другарице. Најмање седам пута у тих седам десетљећа стари је СС-овац набављао кривотворене документе и измишљао нову биографију. А то значи реконструирати цијели један живот, од школских пријатеља и фотографија с меденог мјесеца с покојном првом женом, до позлаћеног сата за одлазак у пензију: треба за то Боргхесов књижевни талент.

Био је тако наш јунак за вријеме Трећег Рајха и учитељ у једном селу крај Wиесбадена, и отправник влакова у Браунсцхwеигу, и радник у Крупповој челичани у Ессену, и први тенор берлинске опере. Неко вријеме, из чисте зајебанције, представљао се и као преживјели логораш. И добро га је ишло, тетовирао је број на подлактицу и унуцима увјерљиво причао о животу у логору, све док му четврта жена није у оном ковчегу нашла фотографију на којој, млад и лијеп, у црној СС-овој униформи у Биркенауу пуца из „лугера“ у потиљак неком несретнику с повезом на очима. Једва ју је некако увјерио да је он онај десно, везаних очију.

ЈУТАРЊИ ОТКРИВА За војнике НДХ годишње плаћамо 350 милијуна куна

Такав је ето, њихов живот, у бијегу од себе самих, двадесет четири сата дневно концентрирани да се не одају, да не кажу погрешну адресу или унуково име, у страху да момак из пиззерије умјесто рачуна не извади исказницу Моссада, а умјесто пиззе с гљивама “узи” с пригушивачем. Јебен је живот старих нациста. Или барем лијепе већине њих.

Има, наиме, земаља у којима Хитлерови војници живе сасвим лијепе пензионерске дане. За њихове хрватске колеге, рецимо, не постоји ништа што би их у њиховој спокојној старости увјерили да су ономад изгубили рат: послијеподне шетају квартовима ишараним нацистичким симболима, навечер на далековидници гледају пријенос утакмице репрезентације НДХ и слушају како стадион складно скандира “За дом спремни!”, а ујутро чекају поштара да им донесе пензију заслужену ратним стажом у Усташкој војници. Што се њих тиче, ништа им друкчије умировљенички дани не би изгледали ни да је Хитлер побиједио у Другом свјетском рату. Осим што би им војна пензија, познавајући њемачку економичност, била нешто мања.

У тој егзотичној државици остарјели нацист тако не само да се не мора крити од државе – набављати кривотворене документе и смишљати цијелу алтернативну биографију – већ, управо обрнуто, мора држави доказивати да је заиста био припадник Поглавникова Тиелесног здруга.

– Ја сам овај лијево, у црном. С пиштољем – показује тако живахни старчић госпођи на шалтеру Мировинског фонда увећану једну стару, пожутјелу фотографију из Јасеновца. Службеница је зна напамет: неки тип из “лугера” пуца у потиљак несретнику с повезом на очима. Видјела ју је барем три стотине пута.

– Жао ми је, господине – уморно ће она. – Морат ћете у Државни архив по потврду.

Хрватски државни архив затрпан је тако захтјевима остарјелих усташа који због остваривања права на војну мировину траже потврду да су од тада до тада били у тој и тој постројби “Домовинске војске”, како се по новоме зову сви који су изгубили у Другом свјетском рату.

– Ја сам овај лијево – понавља онда онај старац, већ мало и нервозан. – С пиштољем.

– Жао ми је, али немамо вас нигдје – одговоре му у Хрватском државном архиву. – Једино да питате у Београду.

Има, ето, тренутака у животу – не догађају се често, али кад се догоде управо су козмички величанствени – што човјека озбиљно поколебају у његовој чврстој вјери да Бог не постоји. Хрватски државни архив, наиме, има прилично биједан фундус докумената Независне Државе Хрватске – готово цјелокупна писмохрана Павелићева државчета након ослобођења завршила је у Београду па љути хрватски усташе, да би доказали свој ратни стаж, по потврде морају у Војни архив Министарства обране Републике Србије!

 

Ја да сам размишљао како да их зајебем – годину дана да сам задојен патолошком мржњом према Хрватској смишљао некакав управо ђаволски зао хисторијски зајеб за Хитлерове усташке подгузине – не бих се боље досјетио. Тко год да је тај што је ствари намјестио тако да љути Павелићеви бојовници по потврду за усташку пензију морају у Београд, у српски Војни архив на Чукарици – тамо дакле гдје се издају потврде за четничке пензије – тај је, питате ли мене, озбиљан зајебант. Не може то свакоме пасти на памет.

Укратко, рекли би Босанци, има Бога таман да је оволички.

Седамдесет година касније, остварили тако мрки Павелићеви бојовници младеначке снове, па ето их преко Дрине, у Београду. Спустила се густа магла на Чукарицу.

– Помаже Бог, чича! Богами гадна магла јутрос, а? – срдачно тако службеница Војног архива Србије коментира вријеме са часном старином на другој страни шалтера, па узима папире. – Јел’ вам то за потврду?

– Аха – каже онда стари легионар, ублиједио од страха. – Ја сам овај десно, с повезом на очима.

– Куку, деда, па вас убише! – гледа госпођа фотографију, сопственим очима не верује. – Пфу, маму им јебем усташку!

– Ма знам, није то за мене. То ми је за удовицу.

 

Отишао тако Павелићев ветеран у Београд као усташа, па се вратио као жртва јасеновачког логора, са све потврдом српског Војног архива. А онај стари циник горе гледа и смије се. Не зна да ли да му до краја текста уопће каже како жртве Јасеновца у Хрватској, за разлику од својих убојица, немају никакве пензије ни новчане накнаде. Што би се рекло језиком поражене војске, џабе је кречио.

 

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *