(Косово – последњи чин издаје, Пети део)
Шта је то у Јеванђељу што га чини тако тешким и непријемчивим за широке масе људи? Срби су више од хиљаду година православни, па се опет боре са собом, отпадају у великој мери од Православља, и многи воде пагански начин живота. Можда су, ипак, ове последње генерације којима припадамо највише отишле у свом самонегирању хришћанског идентитета.
Савез бивших комуниста и вођства СПЦ
Они који су живели у местима где живе и муслимани, знају да код њих све некако лакше иде. Велика већина муслимана држи рамазански пост, држи се правила ислама и нису у некој сталној агонији као што су православни у агонији – у борби између отпада и живота по Христу.
Они који су живели или живе поред римокатолика могу нешто слично да потврде. Римокатолици су се већим делом секуларизовали, укинули пост, не иду редовно у храмове на молитву, али у њима самима нема неке велике разлике између оних који поштују тај минимум који од њих тражи ватиканска јерархија и оних који су римокатолици само по рођењу. Разлика је у животном стилу, не у животном опредељењу.
Код православних постоји једна, више унутрашња борба са собом – бити православан по животу или бити православан само на папиру. Проблем који се јавља код Православља, а који није присутан код разних религија је тај, што Православље не трпи компромис са злом. Или јеси, или ниси. Друге религије су, уствари, системи који у својој суштини имају компромис са палим светом – нешто се може, нешто не. Остале религије су балансери за умиривање савести: мало чиниш грех, одеш исповедиш, добијеш опроштајницу и наставиш са грехом. Или – мало се молиш, градиш џамије, мало грешиш, колико се мора, одеш на Ћабу, опет си чист…
У Православљу, које је лаки јарам, постоје заповести које су помало болне, и потребна је одлучност да би се испуниле. Једна од таквих је и ова:
Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик. (Лука 14,26)
Како неко, побогу, може да мрзи свог оца и матер?!
«Многи прилазе Господу – мало њих бира да га следи. Многи читају Јеванђеље, наслађују се, одушевљавају узвишеношћу и светошћу његовог учења – мали је број оних који се одлуче да утемеље свој живот на законима које поставља Јеванђеље,» каже свети Игњатије Брјанчанинов.
А требало би утемељити «свој живот на законима које поставља Јеванђеље» и бити потпуни хришћанин. Ево, још једног примера пре него што покушамо да одговоримо на горњу загонетку:
-Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник.
Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи:
грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник.
Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.
А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса
своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме!
Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује
понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. (Лука 18, 10-14)
Фарисеј је овде нашао модус вивенди – он је нешто испуњавао, и то му је била сатисфакција за гордост и самозаљубљеност којих се није одрицао. Цариник је био потпун човек. Он је искао милост Божију, схватајући себе грешним. Молитва му није била сатисфакција за грешан живот. Молитва му је била искање измирења са Богом.
Бити потпун бескомпромисан хришћанин – то Јеванђеље тражи, то Православље тражи. «Не можете служити Богу и мамону» (Лука 16, 13). Не може се више волети отац, матер, и жена, деца, браћа, сестре, па и живот свој од Правде и Истине Божије… од Бога. У томе је одгонетка. А, када се дешава да ми више волимо рођаке, пријатеље, и живот свој од Бога? Зар не онда када свесно или несвесно претпоставимо неки свој интерес Богу, Правди, Истини?
Кажу да је неки ђакон био свестан да је владика Артемије по клевети и неправедно уклоњен из Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Онда га људи, парохијани упитали зашто не подржи онога који је на правди Бога гоњен. Ђакон је одговорио: «Па, и ја имам децу.»
«Па, и ја имам децу.» – ето како је Божији слуга, служитељ олтара у једном секунду погазио читаво Јеванђеље. Он је ради плате, ради исхране своје деце погазио читав Божији Закон. Он је прихвативши маловерје, одбацивши веру, учинио Христа лажним, јер Господ Христос је рекао:
-Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се
одјенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово.
Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. (Лука 6, 31-33)
Ево болести и дијагнозе болести читавог српског народа данас. Православни Срби су у канџама маловерја и у канџама човекоугађања. Ради родбинских односа и свога конфора спремни смо, многи од нас, да све погазимо – Веру, Цркву, Јеванђеље, Отаџбину, брата, сестру, родитеље и децу.
Да ли су Срби продали Косово за вечеру? Еп. Теодосије и Александар Вучић, који је отписао Косово и Метохију ради чланства у ЕУ, на дан св. Василија Острошког у Лепосавићу, 12.05.2013.
То ново «јеванђеље», уствари антијеванђеље које је постало доминантна «књига» савременог српског друштва учи овако: «Буди хришћанин, родољуб, човекољубив и доброчинитељ све дотле, док то не угрози твој конфор, док то не квари пријатељство са родбином и комшијама, док то не затражи неки напор од тебе».
Да, превелики број Срба је, данас, у канџама свог конфора и човекоугађања. Превелики број Срба не живи за идеју, већ за мртву материју; не живи се за небеско царство са св. Лазарем, већ за земаљско са Вуком Бранковићем. Многи Срби никад нису престали да верују у Бога, али су га одгурнули на друго место. Јер, Бог није делио станове, комунистичка партија је делила станове, кредите, радна места. Господ тражи од човека испуњавање незнатних заповести, али комунистичка партија се неким заповестима подсмевала, па је већина направила компромис са ђаволом, тј. партијом.
Када је комунизам у Југославији званично укинут, остао је тај дух ситно-шићарски, интересџијски. Нове партије су се појавиле и оне које су биле на власти делиле су материјална добара по бабу и стричевима, а не по правди Бога истинога. Зато им се чланство док су биле на власти брзо увећавало.
Аналогни пример примеру оног ђакона десио се на административној црти према покрајини Косово и Метохија. Тамо је по диктату Европске Уније требало да влада Србије постави границу. Народ се борио против тога. Влада Србије је послала елитне јединице – жандармерију, да сломи народни отпор, сруши барикаде и уништи алтернативне путеве. Жандарми, слушајући свог «бога» из владе Србије дошли су и почели са својом антиуставном и античовечном работом. Срби са севера КиМ. су их питали: «Шта то радите, људи? Предајете нас Шиптарима да нас муче!» Један од жандара је одговорио: «И ја имам децу,» што у преводу значи: «летећу са посла ако не слушам претпостављеног». Тако је ради љубави према жени, деци, конфору… читаво Косово и Метохија предата екстремистима паганима.
То јесте тешка дилема – шта учинити ако ти је неко најрођенији, неко кога волиш – кум, брат, сестра… ушао у пакт са онима који издају Веру, Цркву, отаџбину. Хришћанска љубав према најближем, и према његовом вечном спасењу искључује човекоугађање. Ако хришћанске књиге уче да је неразумно снисходљиви отац, учитељ и духовник често узрок погибељи својих подређених (погледати Прву књигу Царства о првосвештенику Илије), не треба ни равног себи подржавати у злу.
Викар патријарха Иринеја прима представнике коалиције Тачи-Петровић која влада Косовом. Далибор Јевтић је један од стубова марионетске СЛС.
На Косову је инсталирана типична марионетска партија названа иронично «Самостална Либерална Странка». Уствари, није она ни самостална, нити у њој има икакве слободе, осим слободе од морала. Кроз њу Запад купује Србе и држи под контролом да не би противречили у стварању «независне државе Косово». Срби, који су на КиМ. у улози раје, без слободе кретања, запошљавања… поред испирања мозгова медијима на српском под контролом НАТО агенција, прихватају чланске картице ове робовске партије како би добили посао, социјалну помоћ, станове. Све је исто као за време комунизма (само «њега» нема).
Влада у Београду је коначно потписала папир и са албанским нацистима са Косова. То је за њих пропусница за Европску Унију. Сада, на једној страни стоји – влада Србије и њени постављеници на Косову, НАТО пакт са својим Србима у Самосталној Либералној Странци, медији, епископ Теодосије који без пардона сарађује са косовским нацистима; а са друге стране – светосавско Предање, одбрана отаџбине и целовитости вере. Србин је пред дилемом – да ли кренути за већином или за истином.
Народ који ћути на ову издају, уствари не ћути, већ виче: “Распни га, распни!“ Косово и Метохија је, данас, распето још једном, али не од Албанаца и не од НАТО пакта. Оно је распето од стране самих Срба конформиста. Оно је распето и око њега су многи „пилати“ који перу руке фолклорним патриотизмом. И сами знају да су га продали, али им не пада тешко да испричају још понеку причу о небеском царству, да певају о томе да јечам жање Косовка девојка. Косово је сада са ужасно малобројном мањином оних који су на том великом митингу распећа Косова остали доследни и који са православном, а не екуменистичком, Богомајком и Мироносицама јецају над судбом Косова, које би овом приликом, да зна да говори изрекло сличне речи Христовим са крста:
-Ја сам у мањини и данас, кад страдам и умирем… Пријатељи моји и ученици моји разбежали су се као што се стадо разбежава, кад пастир буде ударен. Сви би они били уза ме до краја, када са мојом истином не би било скопчано страдање, и кад истина не би захтевала стрпљење у чекању победе и, тријумфа. У већини су они, који се одушевљавају истином само онда, кад истина доноси сласти и задовољства. Ја сам и слатка и горка истина, зато сам ја у мањини и данас. Кад би моја истина била сама сласт, мени би и сад викали “осана” и засипали ме цвећем. Но моја је истина сласт и горчина, зато ме час гладе цвећем час пробадају ексерима. Зато сам ја данас у мањини, ах, у сасвим незнатној мањини! (Св. владика Николај, Беседа о Христовој мањини)
Монах Кипријан: -Сви желе да побегну од страдања. За Србе је, раније, било част да се положи живот за отаџбину. Треба бити спреман и живот положити за оно што је вредно.
Да ли су Срби коначно продали Косово за вечеру, показаће се врло брзо. Најбоље би било да Косовска агонија послужи као охрабрење оне боље стране која постоји у човеку. Земаљско царство је краткотрајно и његова сладост је горча од горчине која иде уз оне који се определе за небеско царство. Једино што је потребно је храброст у опредељењу и послушност Христовим речима: «Узмите јарам мој на себе и научите се од мене… Јер јарам је мој благ.“ (Мат. 11,29-30)
Преузето са блога “Православље живот вечни“
