Живот и Здравље

Слика о себи

formule

Оно што неко за себе мисли да јесте, то је за њега – његова стварност, његово право Ја. Нечију представу о себи популарно називамо „слика о себи”. Често се дешава да нечија слика о себи није у складу са тим какву слику о њему имају други људи. Неко себи приписује такве квалитете и такву важност које други код њега не налазе.

Често људи за које други знају да имају важне квалитете, те исте квалитете не виде код себе или их виде, али их не цене. Њих открива то што када их похвалимо, уместо да им буде пријатно, реагују непријатношћу и стидом. Тиме откривају да не мисле тако добро о себи, као што ми мислимо о њима. То показује да је за квалитетан живот важно да људи имају реалистичну представу о себи.

Функција слике о себи није да само пасивно одсликава нечију стварност. Када једном настане, слика о себи тежи да се потврди, ма колико била нереална. Ако је, на пример, особа која уопште није глупа, чврсто уверена да јесте глупа, она ће у бројним ситуацијама да се понаша у складу са сликом коју има о себи. За њу ће иста та понашања бити доказ и потврда да јесте глупа. Особа ће тако бити заробљеник негативно искривљене слике о себи коју ће, на основу њеног понашања, потврђивати и други људи.

Зато је важно да људи имају реалистичну слику о себи, јер им она повећава шансе за квалитетан живот. А како основна слика о себи настаје у детињству, важно је како родитељи и други који су детету значајни, утичу на њено формирање.

Дете не зна ко је оно, већ на основу понашања родитеља и осталих закључује ко је и какво је. Важно је да родитељи показују деци да их воле, јер им тиме поручују да су она важна људска бића. Поред показивања љубави важне су и речи које користе родитељи. Своју поруку родитељ може да упути детету „на поступак” или „на особу”.

Када дете, на пример, нешто проспе, родитељ може да му каже: „Не просипај, пажљивије носи!” или „Пази трапавко, упропастићеш ми паркет”. Поруке које родитељ упућује детету као особи у психолошком смислу делују као етикете које се лепе на дететову слику о себи.

Знајући то, родитељ треба да детету као особи упућује позитивне поруке, а да избегава негативне. Када родитељ у љутњи каже да је дете глупо, неспособно, лењо, себично дете то памти и уписује у свој идентитет. Када родитељи и друге особе значајне за дете почну да разликују поруке које се упућују „на особу”, од порука које се упућују „на понашање”, тада је формула васпитне комуникације једноставна: увек критикујемо понашање, никада особу, али похваљујемо и особу и понашање. Када научимо да то примењујемо на деци, можемо да наставимо на одраслима. Тада ће нам живот бити лепши.

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *