Када људи на неки догађај реагују емоцијом која је њиховој околини разумљива и прихватљива, такве емоционалне реакције зовемо адекватне или примерене. Али некада људи на догађаје реагују непримерено, емоцијом великог интензитета, која њиховој околини није ни разумљива ни прихватљива. Када би људи могли да пронађу начин да не реагују претераним емоцијама, овај свет би био много лепше место за живот.
Наше емоције су резултат наше процене да је нешто веома важно. Што смо нешто оценили као важније, то ће и емоција бити снажнија. Најснажније емоције осећамо онда када догађаје оцењујемо као нама најважније. Овако снажне емоционалне реакције зовемо афекти.
У нашој колективној психи још постоји представа да емоције, поготово снажне емоције, управљају људима. Често мислимо да је особу „запосела” нека емоција, тако да није одговорна за своје поступке јер је „у афекту”. У стварности су емоције резултат једне активне процене коју човек врши да би схватио шта се дешава и колико је важно то што се дешава. Када неко оцени да се дешава нешто важно, тиме ће код себе „побудити” емоцију. Ми стварамо властите емоције тако што одређеним стимулусима и одређеним ситуацијама приписујемо неко значење, а затим и важност.
Наше процене су увек субјективне, што значи да неком стимулусу можемо тачно или погрешно приписати значење. Када нечему припишемо погрешно значење, онда ће и наша реакција на то бити погрешна. Проблем је и то што у датим ситуацијама нећемо бити свесни да приписујемо погрешно значење, већ ћемо веровати да је управо то значење тачно и истинито. Када нам неко други каже да неку ситуацију нисмо разумели, ми знамо да он своју субјективност супротставља нашој, тако да његово мишљење можемо узети као важно, али не и егзактно или објективно упозорење.
Људи се разликују и у томе колику важност приписују истој ствари. Једнима је једно важније од другог, другима је друго важније од првог или им је неважно. Свако име неке аргументе да оправда свој систем вредности.
Најбоље је да се свако бави оним својим емоцијама за које сматра да су претерано интензивне. Да би неко разумео своје снажно осећање треба себи да постави два питања. Прво: шта се тачно десило и како сам то разумео? Када на то одговори самом себи друго питање је: зашто ми је то толико важно? Тако ће бити у стању да освести и провери процес расуђивања који је довео до претерано снажне емоције. Тада ће моћи да пронађе грешку у приписивању значења или приписивању важности, а затим и да је исправи. У том процесу преиспитивања увек добро дође помоћ особе од поверења.
