Ко одбије да робује, секу му руку
Један ударац секире заувек је променио живот Дијалуа Нијала (18). Млади Индијац је сурово кажњен јер је покушао да побегне из злогласних циглана Хајдерабада.
Процењује се да у кључним гранама индијске привреде ради око 10 милиона робова
– Бол је био неиздржив. Мислио сам да ћу умрети – прича момак који је остао без десне шаке.
Он је један од стотине људи који пате од јутра до мрака и немају слободу да напусте нехумани посао, преноси Би-Би-Си. Део успеха националне привреде која је десета у свету, Индија дугује управо радницима који су претворени у модерне робове. Они се регрутују из сиромашних крајева и запошљавају уз помоћ посредника. Обично склапају договор по коме радник треба да да посреднику првих неколико плата како би му се одужио, али износ је толико мали да враћање дуга траје годинама.
Услови на радном месту су много лошији од обећаних, али сиромашни радници су приморани да остану ту где су, делом због поменутих дугова, а делом због претњи насиљем које стижу од послодавца.
Дијалу Нијал је с још 11 младића радио на ободу Хајдерабада, када му се указала прилика да побегне. Покушај да се ослободи платио је шаком.
– Ухватили су мог пријатеља и мене и питали нас да ли желимо да изгубимо шаку или стопало. Обојица смо изабрали оно прво. Гледао сам док су му секли руку секиром, као да је глава пилета. Онда су одсекли моју – каже Нијал.
Он је сада слободан, али у свом забаченом селу Ориса нема струју ни воду. Сиромашан је као и раније, а откад је остао без шаке заостаје за вршњацима у сеоским пословима. Његова жеља да се једног дана ожени и заснује породицу вероватно ће остати само пусти сан.
Скупо платили покушај бекства: Дијалу Нијал са пријатељем
Дужничко ропство је у Индији забрањено од 1976. године, а државни функционери тврде да га заиста више нема у тој земљи. Међутим, подаци добротворне организације „Међународна мисија правде“ показују другачије.
Та организација окупља ослобођене и помаже им да се опораве и пронађу ново место у друштву. Некадашњи робови морају поново да науче да се смеју и разговарају са другима. На групној терапији седе у кругу и размењују искуства или певају охрабрујуће песме попут: „Победићемо бол, бићемо слободни“. Овакви призори подсећају на оне који су се могли видети у доба ропства у Америци, пише Би-Би-Си.
Скупо платили покушај бекства: Дијалу Нијал са пријатељем
Жртве малтретирања немају начин да наплате претрпљени бол. Ако се обрате суду, процеси ће трајати годинама, а у најбољем случају послодавци ће добити занемарљиву новчану казну.
– За њих би и доживотна робија била сувише блага казна. Никада нећу моћи да им опростим – каже Нијал.
Извор: Блиц
