На дан када се у свету обележава 60 година од првог освајања Монт Евереста, Драган Јаћимовић се сећа свог успона на највишу тачку планете
На данашњи дан пре 60 година, Новозеланђанин Едмунд Хилари и његов непалски помоћник Норгај Тензинг освојили су Монт Еверест (8.848 метара), највишу тачку на свету, названу по британском геологу Џорџу Евересту. Више од 4.000 особа из целог света до данас је поновило овај подвиг, а под бројем 1.302 уписао се пре 13 година и један Србин.
Драган Јаћимовић (44) воли да каже да је последњи Југословен и први Србин који се успео на Еверест. Пошто се непалском министарству пријавио с плавим пасошем тадашње СР Југославије, заведен је као Југословен, да би после њега у књигу освајача врха света било уписано осморо људи из Србије.
Из данашње перспективе искусног водича експедиција, оно што је урадио 26. маја 2000. делује му као младалачка лудост. Надомак циља, на висини од 8.790 метара, пукла му је боца с кисеоником, а раније је остао без сапутника у експедицији, Горана Ферлана, који је одустао.
– Био сам на Јужном врху одакле се види највиша тачка. Када сам се мало стабилизовао после првог удара на срце, јер пулс скаче на 200, помислио сам да је све у реду и да могу даље. То је тај магнет Евереста. Људи полуде од тог врха – прича наш водећи алпиниста, бивши војни старешина, припадник „Кобри”.
Због ове одлуке се касније покајао, јер је имао много проблема, укључујући тромб у нози, који никада није излечио, али више жали због нечег другог.
– Највећа туга је што сам се успео сам. Немате с ким да поделите ту срећу и читав живот вас прати то што сте сами били на врху.
Због ове чињенице био је тежи и процес верификације подвига код непалских власти. Без кисеоника, на висини где мора да броји сваки удах и корак, Драган је успео да забележи неколико фотографија тако што је апарат закачио за ранац, па чак и да сними краћи видео-снимак.
Ипак, са „овом памећу” Јаћимовић никада не би донео тако ризичну одлуку да настави успон. Недавно је као вођа прекинуо експедицију на други хималајски врх на 70 метара од циља.
– Идем ја врху и морам да га освојим: тако сви размишљају данас. Човек не може да избегне потребу за доказивањем. Морате да се прилагођавате законима природе да бисте остали живи. Успешна експедиција је само када се сви живи врате кући.
Зато реч „природа” наш саговорник на свом блогу, из поштовања, пише великим словом.
– Једног тренутка се сви диве дивном дану, а већ за сат буде пакао. Природа је моћна, ми смо само прах. Човеку је его највећи непријатељ на Хималајима, а верујем и у животу. Мислимо да само главни и да све од нас зависи, а у ствари смо ништа – сматра Јаћимовић.
Хималаји нису ни најлепша планина ни најтежа за пењање, али су највиши на свету, па је разумљива магична привлачност Евереста. Све је више људи који би да у биографији упишу овај подвиг, а седам до десет алпиниста годишње остане у овој великој леденој гробници.
– Само по опреми препознајемо из ког је времена страдали планинар. Мање је оних страдалих од ћуди природе, а више оних који су преценили себе. Припреме подразумевају освајање нижих врхова, а природа сама прави селекцију. Ако се неко успење на нижи врх за 12 уместо за осам сати, он нема шта да тражи на Евересту. Моје је да утичем и да кажем да није све у доказивању, да пут који су прешли вреди више него десет пута бити на врху. Мени се десило да на Евересту кажем човеку да није за то, а он ме је гађао флашом пуном воде. Од сто људи десет има потенцијал да се пење на Еверест.
Јаћимовић је само једном био на врху, али је много пута био вођа екипе, а они по правилу не иду до врха. Наш саговорник каже да је бољи осећај кад неког изведе на Еверест него кад је сам био тамо.
Из Србије се укупно осам људи попело на врх света, од којих је шесторо Јаћимовић извео.
Ј. Каваја
———————————————————–
Стравична слика климатских промена
На Хималајима су данас многе ствари сасвим другачије од времена кад је први Србин освојио Еверест.
– Много више алпиниста долази. Људи су више научили о планини, медицини, метеорологији. Некад сте се јављали кући после два месеца. Сад имате сателитске телефоне, сателитске прогнозе, интернет у бази. Десила се револуција с маскама и боцама за кисеоник. Међутим, климатске промене се тамо стравично одсликавају. По мојим проценама, у наредних пет година драстично ће да расте број мртвих, јер су због климатских промена веће амплитуде у промени времена.
———————————————————–
Прослава и чишћење
Син Едмунда Хиларија и синови Норгаја Тензинга биће данас на церемонији обележавања јубилеја у Лондону. Њој ће присуствовати и британска краљица Елизабета Друга. А обележавање датума првог освајања Монт Евереста подразумева и чишћење дела планине.
О највишем врху света се последњих година писало и као о великом ђубришту. Јаћимовић каже да смећа има, али му није јасно како је то могуће, јер су тамо на снази мере које то треба да осујете. Свако оставља депозит за смеће од 3.000 долара, а у базном кампу им се броји сваки комад пртљага који морају да врате. Нужду врше у бурад коју такође враћају.
– Поштујем природу и не схватам како неко може да остави смеће за собом, али ми није јасно ни финансијски како се неко одрекне депозита. Највише се изгледа остављају боце кисеоника, а њих у Катмандуу откупљују за 60 долара. Чудно ми је да их шерпаси не покупе.
———————————————————–
Тешко без шерпаса
Драган Јаћимовић има велико поштовање према шерпасима, локалним водичима који представљају важан део сваке експедиције. Они носе боце с кисеоником, постављају висинске кампове, кувају и обављају многе корисне послове који захтевају енергију и време.
– Да није шерпаса на Еверест би се попело само 10 до 15 одсто свих којима је то успело. Од 15 људи у експедицији 13 мора да ради да би двоје ишло на врх, а то данас нико неће. Некад је људима било довољно да буду део успешног тима, али данас је време индивидуализма, сви хоће на врх.
———————————————————-
ФЕНОМЕНИ
Нигде веће тишине него на Евересту
Београђанка Драгана Рајбловић је прва жена из Србије, а и са Балкана која се попела на највишу тачку на планети
Прва жена са Балкана на највишој тачки света: Драгана Рајбловић
Београђанка Драгана Рајбловић (45) уписала се у историју као прва жена из Србије и са целог Балкана која се попела на Еверест.
Она је са још шесторицом алпиниста крајем марта 2007. кренула у двомесечну експедицију. На врху је разапела заставу са четворицом мушкараца, јер су двојица одустала. А занат је пре тога „пекла” на највишем врху Европе на Кавказу и другим стрминама.
После месец и по дана аклиматизације, једне мајске вечери у 11 сати кренули су са 8.300 метара. Пели су се целу ноћ да би ујутру били на врху, а силазили су по дану и стигли назад у висински камп пре поподнева када се обично погоршава време.
– Сабласно је то ноћно успињање. Нигде нисам осетила већу тишину, као да сам на другој планети. На температури од минус 40 степени Целзијуса нема задржавања дужег од пола сата, јер одмах настају промрзлине. У сваком моменту морамо да будемо присебни, јер Хималаји не опраштају грешке, тамо нема спасилачких тимова – сећа се Драгана своје хималајске авантуре.
Али тренутак освајања врха, каже, тешко се описује речима.
– Били смо збуњени, помало несвесни. Одозго се види да је земља округа. Сабрали смо утиске тек кад смо сишли. И данас ме држи тај осећај, а успомена остаје за цео живот.
У базним камповима шерпаси алпинистима кувају лаку храну, углавном од поврћа, јер је метаболизам на тим висинама успорен. Драгани та храна није пријала, па је изазивајући оштре критике екипе, нашла залихе „плазме” и „еурокрема”.
У висинским камповима алпинисти сами спремају храну какву користе астронаути – кесице с прахом који се загревањем претвара у кашу и симулира укус хране. Да би разредили крв и убрзали циркулацију морају да пију четири до пет литара воде дневно, а добијају је отапањем снега.
Ризика су сви свесни и пре него што у „леденој гробници” угледају замрзнута тела.
– Тешко се дише, два корака па пет уздисаја. Да би поправили вез на ципели, морамо полако. Ако покушамо брже, срце лупа убрзано. Кисеоник мало помаже на тој висини. Губи се концентрација, дешавају се халуцинације. Те висине су велики тест наше психе – закључује Драгана Рајбловић.
