Вијести, Занимљивости

Јегоров пут (којим се ређе иде)

Све је испричано, записано и умрежено. Сваку причу само треба „изгуглати“. Ипак, тражимо само оно што нас интересује. Све остало остаје непознати свијет, непрегледно море онога што се догађа поред нас, а не додирује нам чула…

Неколико сликовитих текстова о „Јегоровом путу“ могу се наћи на интернету и снажно пробудити знатижељу. Претворити нас у: „ко“, шта“, „како“, „зашто“… Сваки од њих, иако пажљиво написани као да су само сажеци романа. Шта више, постоји и представа са истоименим насловом у режији Виде Огњановић, која је и ауторка драмског текста. Представа је премијерно извођена на будванском „Град театру“. Но, опет се не могу отргнути утиску да је „Јегоров пут“ заправо ненаписани роман о животном правцу, коначној побједи части и виших вриједности.

„Ко“ ?

Јегор Строганов беше виши чиновник руске царске војске који се крајем 18-ог вијека обрео на нашу обалу искрцавши се у будванској луци и упутивши се у паштровски манастир Прасквицу.

Данас би био један од небројано много Руса који долазе и одлазе или остају овдје. Тада је био странац у старом граду, знак питања који хода, човјек са једном руком, енигма за све. Аустријска окупација, амбијент правосланих и католичког суживота, звона са два звоника која се у размаку од неколико десетина секунди оглашавају и показују исто: „десет ура“, „једанаест ура“, а опет су једна источна хришћанска, а друга западна хришћанска. Град који живи на мору и са морем, доба када је био битан: „поглед са мора“, а не „поглед на море“. Имало се шта и видјети са мора: сва у зеленом Завала, цијело будванско поље. Живот са укусом и мирисом рибе.

Сви су у староме граду запазили странца поносног држања са дозом туге и тишине у погледу и кораку. Па ипак, ријетки су га упознали, јер био је ћутљив, неприступачан, а и његов пут је водио нешто мало даље одатле – у манастир Прасквицу.

Манастир из једанаестог вијека, често у својој историји помаган од стране царске Русије, стога посјета једног Руса и није представљала неко чудо. Намјерник је желио остати и радити у Прасквици, а од игумана манастира Саве Љубише молио је само за мир и да се поштује његова жеља да до краја живота не говори.

Јегорова тајна

У његовој жељи да не говори крило се оно што га је довело на Јадран из далеке Русије. Љубав, понос, гријех, жеља за заборавом, искупљење, осјећања преко којих се не прелази, или бар он није тако лако прелазио.

Јегоров пут почиње након двобоја на који је изазивао капетана царске руске војске који је желио изиграти велику љубав његове вољене кћери Јекатарине. Јегор бива погођен у лијеву руку, међутим десном убија царског капетана. Бранећи част, ријеч и понос тако оконча први чин драме.

Лијечење није помогло, Јегору су ампутирали руку. Вративши се коначно кући, након дугог опоравка Јегор није затекао Јекатерину. Тражио је годинама, свуда, нашироко, по великој Русији у многим манастирима. Није је нашао. Са раном на души, без руке и гријехом, јер убиство је убиство па макар се њиме бранила част, стигао је чак до Паштровића…

Стаза

Јегор је недуго након што се саживио са новим крајем, у коме је пожелио остати, одлучио учинити нешто да ту остави траг заувијек. Себи је задао најтеже – немогуће. Да он једнорук зида стазу… Крчи пут, узбрдо, од манастира до врха који се налази изнад Прасквице и носи име „Челобрдо“, а то је и име оближњег села. И тако је из оног пркоса, поноса, љубави према кћери, туге због њеног нестанка и сјећања на двобој настајала стаза. Камен поред камена, камен на камен, ред по ред – годинама… Мало по мало. Великом унутрашњом снагом, и оном другом изгубљеном руком. Њоме је Јегор градио више и боље него здравом десницом.

Крај стазе – пута

Једног дана у Прасквицу је стигао млади руски монах о коме такође нико ништа није знао. Јелисеј. Како је судбина све уредила, а Јегор се зарекао на ћутање, Јелисеј и он нису прозборили иако су голобрадом Јелисеју засузиле очи када је први пут видјео старог Јегора.

Јегор Строганов

Јегор Строганов

Јелисеј је научио наш језик, постао учитељ сеоској дјеци. Медјутим, четири године након доласка смртно се разболио и тражио да му доведу Јегора. Јелисеј скину монашку капу и Јегор схвати да је пред њим Јекатерина, његова вољена кћи!

Након њезине смрти, Јегор настави рад на стази, а када није радио затворио би се у своју ћелију одакле није излазио до смрти.

Стаза би готова. Одозго, са њеног последњег степеника – поглед у вјечност, у бескрајно плаво. У слободу. У побједу. Најљепша вишта на цијелој обали. Ту сам често. Ту сам увијек. Одатле видим и цркву Св. Саве која је на следећем пропланку, источно од „Челобрда“, и заштитнички гледа на Св. Стефан, центар Паштровића. Нека сви ми са по двије руке и оном једном Јегоровом на уму (оном што је није имао), направимо камену стазу од магистрале до Св. Саве.

Ту се наш пут завршава.

Стефан Грломан

Извор: ин4С

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *