Табла са овим натписом стоји у холу зграде Међународног Црвеног Крста у Женеви у знак сећања на признање које је ова организација доделила српском Црвеном крсту за помоћ Бугарској, земљи са којом је Србија била у рату.
Интересантна је теза да је Србија била прва земља која је демантовала учење чувеног др Роберта Коха, који је ушао у историју због проналаска бацила туберкулозе и на конгресу у Лондону 1901. године изјавио да се тог бацила не треба плашити. Тада је на сцену ступио наш човек, др Јован Чокор, који је на Првом конгресу српских лекара три године касније побио његове тврдње и уз помоћ посебног експеримента доказао да је млеко туберкулозних крава и оваца посебно инфективно за човека, тражећи да се из исхране искључе некувано млеко и сир. Забележено је да је годину дана касније др Кох на овоме честитао др Чокору.
Дугогодишњи кустос Музеја медицине Српског лекарског друштва прим. др Будимир Павловић каже да постоји и први доказ о постојању ХИВ вируса јер је др Коста Динић, који је напре радио у Белгији, а затим је средином 19.века отишао у Конго да буде доктор људима који су били ангажовани на изградњи железнице, сачувао запис да је открио два случаја који су вероватно настали као компликација услед постојања ХИВ вируса.
Доктор Павловић наглашава да је Кнежевина Србија први Закон о чувању народног здравља донела 1845.године, а по том пропису ниједан динар одвојен за здравље није смео да се потроши за друге сврхе осим за лечење и опоравак болесних.
– Збирка српског војног санитета садржи предмете и документа о свим ратовима које је Србија водила. За време рата против Бугарске у окршајима 1884. и 1885. године Србија је своје рањенике збрињавала, а Бугарска тада није имала организован војни санитет. У Европи се прикупљала помоћ и конвоји санитетског материјала су били спремни да то однесу у Бугарску, али се између испречио фронт са српском војском. Тада се догодило нешто што у историји није забележено. На захтев лекара аустријског Црвеног крста, Влада Србије је одобрила Војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти санитетски материјал који је из Беча упућен у Софију. Србија се придружила апелу из Европе и отворила своје војне магацине из којих је дала лекове, ћебад, кревете и сав материјал који је био неопходан за отварање једне болнице у Бугарској и на тај начин помогла земљи са којом је била у рату. Тај моменат се налази на слици на којој је приказана примопредаја српских поклона бугарским војницима, која се догодила код Пирота. За овај преседан у светској историји ратовања, Међународни Црвени крст у Женеви доделио је специјално признање Црвеном крсту Србије, тако да је у холу зграде ове организације постављена табла на којој је исписано: „Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године“ – истакао је др Павловић, кога позаници сматрају правом живом енциклопедијом српске медицине и највећим зналцем из ове области.
Иако каже да не зна хоће ли га поново позвати да на свој начин да печат преуређеном музеју, др Павловић каже да га највише боли то што су му појединци на неки начин забранили да прича о ономе што најбоље зна – историји српске медицине и експонатима које је прикупљао деценијама. Док га ноге и памћење буду служили, каже да ће радо свима које интересује преносити своје знање, али и да ће се заложити и за то да се осми март као Дан жена више не зове тако, већ да тај датум треба обележавати као Дан мајки, јер је Србија у неком давно прошлом времену имала слуха да управо на тај дан награђује маме које су имале најбоље неговане бебе.
———————————————-
Рођак Милице Стојадиновић Српкиње
Доктор Будимир Павловић објашњава да су и из његове породице потекла нека значајна имена у историји земље. Тетка његовог оца била је Милица Стојадиновић Српкиња, а стриц Јован Павловић био је црногорски министар просвете, кум краља Николе и један од оснивача Цетињске гимназије. Његов тата је као ађутант радио на двору, у пратњи краљице Марије, која га је, каже, кад је био дете често држала у крилу. Њу сматра великим добротвором наше земље и медицине, а о њој је досад написао три књиге.
———————————————-
Књига о исхрани из 12.века
Најстарији текстови, у којима се говори о еколошко-биолошким нормама исхране, настали су у 12.веку. У то доба су донети и први прописи о уређењу манастирских болница, чији је аутор био Свети Сава. У Хиландарском типику, из 1199. године, на једном месту се препоручује умереност у јелу, а у поглављу о болницама и болничарима наглашено је да они који падну у болест треба да се уздрже и буду скромни и задовољни оним чему је време, мислећи на природу болести, стање болесника и сезонске услове исхране.
