Вијести, Свијет

The New Yorker: Како доказати злочине ОВК?

Kako-dokazati-zlocine-OVK

У тексту под насловом „Bring up the bodies“ (Покажите нам тела) новинар магазина „Њујоркер“ констатује да су косовски лидери оптужени за ужасне злочине и истовремено поставља питање: да ли то неко може да докаже.

Од завршетка сукоба, десетине Срба осуђене су за ратне злочине на Косову, али они нису били једини кривци за насиље, наводи се у тексту под насловом „Покажите нам тела“ (Bring up the bodies), који ће у угледном америчком магазину Њујоркер бити објављен 6. маја.

У главном граду Косова, Приштини, кружиле су гласине да је лета 1999. године, Ослободилачка војска Косова превозила затворенике преко границе у тајне логоре у Албанији, где су били мучени и понекад убијани. Али, у косовској јавности то је прихваћено као „табу о којем се не говори“, наводи аутор текста речи новинара из Приштине, Вехбија Кајтазија.

Људи који су водили ОВК били су „застрашујуће присутни“ и представљали претњу сваком ко би проговорио. Српска мањина била је потпуно немоћна, будући да сада чини мање од два одсто популације на Косову. За разлику од Аргентине, Јужне Африке и Сијера Леонеа, Косово није успeлео да оснује сопствену комисију за истину и помирење.

Задатак да се пронађу нестали остављен је углавном људима са стране. Један од њих био је Мајкл Монтгомери, амерички радио новинар који је помогао да се открије злочин у селу Ћушка из маја 1999. године. Почео је да прикупља застрашујуће приче које се односе на ОВК. Многи извори су навели да је у данима после пораза Милошевића, људе који су били осумњичени за издају, ОВК слао у логоре у Албанију. Бивши члан ОВК-а сећа се да је чувао седам затвореника у задњем делу комбија. Уста су им била прелепљена траком, а руке им биле везане, док су прелазили границу.

Возач из ОВК-а испричао је да им је наређено да не повреде никог. Када су заробљеници стигли у Албанију, одведени су у кућу где су их чекали лекари који су им, наводно, узели узорке крви и проценили њихово здравствено стање. Неколико извора је наговестило да је њихова „брига“ према затвореницима имала злокобни циљ – узимање органа и њихову продају на црном тржишту.

Монтгомери је сумњао да те приче могу бити пропаганда коју је подметнула српска влада, па је потражио додатне изворе. Троје људи се сећа да су затвореници одвођени у жуту кућу близу албанског града Буреља, а још један возач ОВК-а је испричао да је било „два места где су доводили људе, али да се никад ни по кога нису вратили“.

Члан ОВК је 2002. године Монтогомерију испричао да је група људи на шверцовању органа зарадила читаво богатство и да су добијали око 45.000 долара по телу.

Већина „испорука“ садржала је органе од двоје, троје Срба, мада је Монтгомеријев извор навео да је ОВК понекад „обрађивао“ и по петоро Срба одједном.

Траг до „Жуте куће“

Истрага га је довела и до сада већ озлоглашене „Жуте куће“, али је сматрао да су му потребни јачи докази, пре него што људима покуца на врата. „Сматрали смо да можемо да обелоданимо податке до којих смо дошли само ако буду откривена тела и ако се докаже да је реч о људима са списка несталих“, наводи аутор текста Монтогомеријеве речи.

Иако је обуставио своју истрагу, Монтгомери се обратио Канцеларији Уједињених нација за нестала лица на Косову и указао на чињеницу да је током 1999. и 2000. године, између 100 и 300 затвореника одведено у Албанију и да су некима од њих у импровизованим болницама извађени органи.

УН је о томе обавестио Трибунал у Хагу, а Монтгомеријева забелешка стигла је до Карле дел Понте која се спремала да подигне оптужницу против Рамуша Харадинаја. У својим забелешкама Монтгомери је цитирао извор који је навео да је Харадинај морао да зна за трговину органима, између осталог и због тога што је његов брат Даут близак члановима ОВК који су се тиме бавили. Хашка тужитељка је знала да ће тешко осудити Харадинаја, а у покушају да прибави што више доказа против њега, овластила је Мајкла Монтогомерија да са тимом УН-а посети мистериозну „Жуту кућу“.

Међутим, албански тужилац Арбен Дила је групу истражитеља исмејао уз коментар: „Нема Срба овде. Али, ако је неко и довео Србе овде и поубијао их, то је била добра ствар“. (Дила је касније демантовао да је рекао тако нешто).

Ипак, успели су да уђу у жуту кућу, (сада окречену у бело) и да у њој пронађу трагове крви. Власник је давао контрадикторна објашњења – од тога да се његова жена породила у тој соби, до тога да је ту клао пилиће.

Истражитељи су закључили да, иако мрља од крви коју су пронашли не доказује ништа, представља значајан траг.

Поред тога, у дворишту куће пронашли су гомилу остатака медицинског материјала. Пронађени предмети пребачени су у Хаг и предати тиму Карле дел Понте. Међутим, нису били довољан доказ и нису могли бити повезани са Харадинајем.

Новинар Њујоркера наводи и да је због кампање застрашивања било тешко обезбедити сведоке против Рамуша Харадинаја, а касније и против Фатмира Љимаја.

Оптужбе у извештају БНД-а

У тексту се наводе и детаљи из извештаја немачког БНД-а који је прoцурео у јавност, а у којем се констатује да су се косовски лидери заштили од криминалних истрага тако што су ојачали своје везе у војним и безбедносним структурама, као и у комплетном балканском подземљу. Успевали су да не испрљају руке, чак и када су њихови сарадници наручивали убиства и подмићивали званичнике.

У извештају немачке обавештајне службе тврди се и да је после рата садашњи премијер Хашим Тачи био на челу империје организованог криминала, а главни људи били су из његове родне Дренице. Дреничка група је наводно координирала своје активности са албанском мафијом широм Европе и била је умешана у прање новца и шверцовање оружја и дроге.

Два дана након што су тужиоци у Приштини подигли оптужбу против одговорних у клиници „Медикус“ због нелегалног пресађивања органа, објављен је извештај Дика Мартија…

Жан Франсоа Фиту, тадашњи француски амбасадор у Приштини, наводи да је Хашим Тачи био поприлично уздрман Мартијевим извештајем. Међутим, како извештај није имао никакву правну тежину, амбасадори западних земаља су рекли Тачију да, уколико се не појаве конкретни докази, може да рачуна на њихову подршку.

Аутор текста описује и сусрет са замеником српског тужиоца за ратне злочине Бруном Векарићем, који му је омогућио разговор са заштићеним сведоком, бившим припадником ОВК, познатим под именом Адријан.

Сведок му је испричао да су га у кампу ОВК недалеко од Кукеша у Албанији лекари обучавали како да вади органе и да их припреми за транспорт. Један од тих лекара био је уролог Љутфи Дервиши, бивши шеф клинике „Медикус“. Адријан је потом описао догађај из 1998. године, када је српском младићу у логору у Хелшану без анестезије, „наживо“, бајонетом отворен грудни кош и извађено срце.

„Анатомија злочина“ и порука

Новинар Њујоркера, међутим, наводи да су његова даља истраживања показала да је Адријанова прича „пуна рупа“. Поред тога, доктор Прем Шекар, кардиохирург са Харварда специјализован за трансплантације, навео је да са становишта медицине, тај сценарио није вероватан. Наиме, срце мора бити извађено у стерилним условима, иначе би онај коме би орган био пресађен, сасвим сигурно, одмах по захвату, добио инфекцију.

Сведок се, уз емитовање документарног филма „Анатомија злочина“, појавио и на РТС-у што је, како оцењује амерички новинар имало веома јасну поруку: исто као што су српски лидери одговарали за ратне злочине и косовски лидери треба да одговарају за ужасна дела која је описао Адријан.

Полицијске серије као што је „Место злочина“, почивају на премиси да иза сваког убиства остаје траг, колико год да је блед. У стварности, показало се да је неке злочине немогуће доказати. Завере су сковане у мрачним собама, тела растворена у киселини, сведоци су тајне са собом однели у гроб.

Ипак, један од истражитеља из тима ЕУ уверен је да је могуће пронаћи доказе за најгоре злочине ОВК и њихових сарадника, чак и оне најкомплексније као што је трговина органима. Тим који је оформила Европска унија, а на чијем је челу Американац Клинт Вилијамсон, требало би да заврши истрагу током 2014. године.

Без физичких доказа, Вилијамсон ће морати да се ослони углавном на сведочења, што је, како и сам признаје, веома тешко. „Једна је ствар када људи разговарају са Диком Мартијем и са новинарима. Сасвим је нешто друго када морају да учествују у истрази злочина, када на крају морају да уђу у судницу и упере прстом у неке веома моћне људе“.

Ипак, напомиње да га је вишегодишње искуство научило да се, уз одговарајућу комбинацију подстицаја, заштитних мера и апеловања на савест, „чак и најтврдоглавији инсајдери могу претворити у сведоке“.

*Oво су изводи из текста „Bring up the bodies“, аутора Николаса Шмидла, који је у целини објављен на сајту Њујоркера.

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *