Вијести, Свијет

Пројекат “Нови Блиски Исток” и “балканизација” Ирака (Анализа)

iraku-planiranoj-balkanizaciji-zemlje_8173_6769
С порастом секташког насиља у Ираку (према подацима УН-а само је у априлу живот је у сукобима изгубило 700 људи, што је најкрвавија биланс од јуна 2008.) изнова је постала актуелна теза о федерализацији земље, тј подјели на три велике аутономне макро -регије; курдске на северу, сунитске за западу и шиитске на истоку земље.

Такву могућност предвиђа и устав из 2005. с којим се хтјело спречити да дође до подјеле власти на секташким основама, али који је на крају проузроковао пораст нетрпељивости међу различитим етно-религијским групама у Ираку. Једини део земље где је под надзором окупационих власти успешно имплементиран устав из 2005. је ирачки Курдистан, но он је још за време Садама Хусеина већ уживао одређену аутономију, тако да се тамо и нису очекивали неки већи проблеми.

Како преноси дневни лист Ашарк Ал Авсат, сунитски посланик и лидер опозиционе коалиције Ал Иракија, Ахмед Ал Алвани, тврди како су чланови његове странке већ почели скупљати потписе за петицију којом ће захтевати ‘оснивање аутономне регије на Ал Анбар у западном делу Ирака’. Већ крајем 2011. су поједини сунитски посланици, међу којима и они из Ал Анбар, тражили да се одржи референдум како би добили једнаки статус ономе којег уживају житељи ирачког Курдистана на северу земље.

Шиитска влада Ноурија ал Маликија је тада одбила све њихове захтеве. Ашарк ал Авсат такође наводи како је својевремено тај предлог наишао на бројне критике и у сунитској заједници, међутим, како тврди Алвани који је један од највећих заговорника сунитске аутономије, сада племенски вође, али и улеме подржавају тај предлог, што је посебно дошло до изражаја након прошлонедељних жестоких сукоба између сунитских демонстраната и владиних снага безбедности.

Премијер Малики са своје стране упозорава како се поделом земље на племенској и религиозној основи остварују све претпоставке за грађански рат за којега нико не би могао рећи када ће и како завршити и упозорава да је таква идеја плод рада страних обавештајних служби које делују међу сунитима у Ираку (његова тврдња се сигурно односила на Саудијску Арабију која, како би ублажила утицај Ирана на ирачке шиите, отворено подржава сунитске покрете).

Протеклих се дана и бивши премијеров саветник за националну безбедност, Мувафак Ал Рабиј, жалио на помирљив став политичара у Багдаду када је у питању подела Ирака. Протеклих година, а посебно током расправа о новом уставу, ирачки су се сунити оштро противили подијели земље на секташкој основи, а што је у то време, мислећи како ће боље контролисати ‘децентрализовану’ земљу, подржавао и Вашингтон.

Главни разлог због којега сунити ипак не желе поделу земље су нафтна лежишта на курдском северу и на шиитском југу, те излаз на море који би у том случају припао шиитима и представља једини излаз на отворено море. Због тога и најгорљивији Алванијеви ‘федералисти’ ипак не траже отцјепљење од Ирака, него ‘аутономну макро-регион’.

Као што предвиђа и сам устав, сунитска покрајина Ал-Анбар би требала добити један дио буџетских средстава као што је случај с Курдистан, објаснио је Алвани.

Проблем је што аутономија Курдистана централним властима у Багдаду задаје велике главобоље, а посебно у две ставке предвиђене уставом које до данас још нису решене. Прва је имплементација члана 140. ирачког устава, који говори о спорним подручјима око Киркука која обилују нафтом. Друга предвиђа усвајање закона о енергентима, који би једном заувијек спречио сукобе централних и покрајинских власти око поделе профита од нафте и појаснио ко има надлежност над нафтним уговорима и концесијама, а што је у последње време предмет сукоба између владе у Багдаду и покрајинске Барзанијева владе у Ербилу, главном граду ирачког Курдистана.

Протеклих дана су Курди око Киркука распоредили своје безбедносне снаге (Пешмерга). Курди су изјавили како су се одлучили на тај потез због све већих сукоба између ирачких шиита и сунита, али централне власи у Багдаду у том потезу виде покушај заузимања нафтних поља око Киркука од стране покрајинске владе у Ербилу.

И док Пешмерга распоређују своја оклопна возила на северу, сунитска племена на западу пријете како ће основати своју војску, што је узнемирило шиитске милиције на југу, те с чиме се власти у Багдаду никако не слажу и тврде како то води у милитаризацију земље.

Иза идеје о стварању сунитске војске стоје бивши припадници режима Садама Хусеина, изјавио је шиитски вођа Моктаду Ал-Садр, који и поред слабих покушаја владиних снага да разоружа његове милиције, још увек располаже с правом малом војском на југу земље.

У оваквим околностима балканизација Ирака никако не би прошла безболно и сама по себи не би значила само поделу земље, него и начин на који би се та подела остварила.

Bliski istok_eПројекат – Нови Блиски Исток
Гледано у ширем контексту, збивања у Ираку би могла бити део плана у реализацији америчко-израелског пројекта Нови Блиски Исток којега је у јуну 2006. службено обзнанила тадашња државна секретарка у Бушовој администрацији, Кондолиза Рајс, и том приликом ставила ад акта стару и неефикасну доктрину ‘Велики Блиски Исток’.

Пројекат Нови Блиски Исток је у Вашингтону и Тел Авиву представљен речима ‘како ће Либан бити средиште из којега ће започети уједињење целог Блиског Истока, те како ће су у њему ослободити снаге конструктивног хаоса’.

Међутим, конструктивни хаос у ствари подразумева стварање зоне нестабилности, хаоса и насиља која би се од Либана и Палестине, преко Сирије, Ирака и Персијског залива, тј Ирана, простирала све до Авганистана и граница на истоку под надзором НАТО савеза. Крајњи циљ стратегије коју је Вашингтон најавио још 2006. (наравно, користећи се другачијом терминологијом) је прекрајање мапе Блиског Истока у складу са геостратешким циљевима Сједињених Држава.

Ирак је у време америчке окупације (а посебно ирачки Курдистан) био полазна тачка за остваривање овог плана. У Стејт Департменту се сматрало како ће након ‘балканизације’ (поделе) нужно уследити ‘финландизација’ (пацификација) Блиског Истока. Законски предуслови за поделу Ирака су, као што смо рекли, створени још 2005. новим ирачким (окупационим) уставом и последња збивања упућују на закључак како је она у току, али ниједна од три стране у остваривање аутономије или независности не улази безглаво, него калкулира до последњег тренутка.

Федерализација земље је по многима (ако ћемо се дословно држати фамозне балканизације) само корак до крајњег циља: стварања три неовисне државе не развалинама Ирака.

Како део ‘Новог Блиског Истока’ није само Ирак, него су у плану и Сирија, Либан, Иран којег не треба посебно спомињати, те Авганистан, Пакистан, па и сама Турска (у којој националисти из опозиције не гледају благонаклоно на јачање ирачког Курдистана у којега се сада повлаче и наоружане милиције ПКК из Турске) и на крају кавкаске регије у Руској Федерацији, очигледно је како су у Вашингтону разрадили стратегију која је успешно имплементирана све до избијања сиријске кризе.

Да ли ће Ирак опстати као јединствена и суверена држава или ће се федерализирати, балканизирати па потом ‘финландизирати, увелико зависи ио исходу рата у Сирији, земљи у којој је амерички план из 2006. Нови Блиски Исток, наишао на неочекиване препреке.

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *