Политика у неким ретким ситуацијама успева да контролише бизнис, али трговина је попут воде: увек нађе неки скривени пут да би када се бране уклоне ток профита хрупио свом силином.
Тако је било у случају Ирана који је још од победе Исламске револуције 1979. на Западу проглашен за парија државу, изолован, а у последњој деценији промовисан за највеће страшило света због сумње да намерава да направи атомску бомбу.
Техеран
Иако су се ајатоласи у Техерану позивали на право мирнодопске употребе атома а борбене амбиције демантовали – позивајући се и на свету књигу Куран – ретко ко је хтео да им верује. Исламска атомска бомба већ је направљена, у Пакистану. Значи није у супротности с вером.
Пре свега под притиском САД, уз здушну позадинску подршку Израела, Савет безбедности УН изгласавао је рунде санкција Ирану, а Америка и Европска унија доносили су поврх тога сопствене казнене мере.
Да ли су санкције, које по правилу највише погађају народ а најмање оне због којих се доносе, допринеле да власти у Техерану после избора председника Хасана Руханија промене курс и одустану од пркосне реторике претходника, тема је која се и сада анализира. Као што се премерава и отпор неких азијских савезника Америке о забрани куповине иранске нафте.
Како год, у Женеви је у новембру начињен историјски пробој: Иран је обећао да одустаје од програма обогаћивања уранијума до нивоа потребног за А-бомбу, а Запад је прихватио да одмрзне седам милијарди долара иранског капитала по светским банкама и ублажи санкције.
Споразум важи шест месеци, а могао би да постане трајан уколико обе стране испоштују договорено. То је тачка до које су политика и дипломатија водили главну реч.
Сада је на реду бизнис са земљом огромних потенцијала и тржиштем од 80 милиона становника. Држави која је, упркос санкцијама, слала ракете и сателите. Бивши шеф државе Махмуд Ахмадинежад најављивао је да жели да буде први Иранац у космосу.
Иран данас неодољиво подсећа на Кину после Денг Сјаопинговог великог отварања страном капиталу. С том разликом да се Кина отварала сама, а Иран отварају они који су га затворили.
Памтим полупразне холове техеранског хотела „Хома” намењеног пословном свету са Запада. Кажу да је сада за трећину више гостију него 2013.
Готово је невероватно којом брзином је стампедо трговаца са Запада појурио на адресу која је колико до јуче била не само кужна, већ и формално забрањена за послове.
Француска је упутила пун авион бизнисмена, 116, укључујући и оне из „Тотала”, „Пежоа” и „Ситроена”, „Лафаржа”, чак и представника фудбалског тима Оксер. Сви су се промптно ухватили за лабављење санкција у разним областима, од нафте и производње аутомобила преко набавки резервних делова за авионе и цемента до робе широке потрошње.
Читам у „Техеран тајмсу” да Иранци процењују да би трговина само са Французима са садашњих 240 милиона долара могла да скочи на пет милијарди годишње!
Јапан је ове недеље постао први купац иранске нафте после две године санкција које су преполовиле ирански извоз и после годину дана америчких санкција које су преосталим купцима онемогућиле трансферисање кеша ка Техерану.
Делегација ММФ-а састала се у Техерану са шефом иранског Националног фонда за развој у који земља депонује чак трећину нафтних прихода.
Пошто су утврдили да европски савезници једва чекају да слете на аеродром „Имам Хомеини”, Американци су се нашли у небраном грожђу. Тачно је да је државни секретар Џон Кери у Женеви омогућио пробој према Ирану, али је исто тако тачно да је администрација Барака Обаме под жестоким притисцима да не „наседне” на Руханијеву дипломатску офанзиву.
Вук длаку мења, али ћуд никада, поручују владајући десничари из Израела. Јеврејске групе по САД преузимају ехо упозорења, подсећајући да су све донедавно из Техерана добијали поруке да ће „ционистички ентитет бити збрисан са мапе света” и да је Холокауст само једна „измишљотина”.
С такве коте, Голготе распећа, Американци су одмах распалили тешком артиљеријом по савезницима. Иран није отворен за бизнис, била је оштра порука коју је француском колеги Лорану Фабијусу упутио Кери. Санкције су ублажене, не и укинуте.
Прекор је отишао и на адресу Турске чији премијер Тајип Ердоган не само да купује оружје од Кинеза већ је после две године без дамара на лицу премостио разлаз са Ираном око рата у Сирији и у Техерану изјавио да је Иран његова „друга кућа”. Очекује се да трговина с 22 милијарде долара 2013. ове године скочи на 30 милијарди.
Вашингтон подсећа да послови могу да се склапају само орочено, на шест месеци. Европљани, чији трговински преговори са САД иду веома траљаво, изгледа да много не хају за рокове. Убацили су ногу у врата без намере да се повлаче.
Иран није у много бољој позицији од Американаца. Упркос широкој јавној подршци, противници договора не посустају, посебно у парламенту. Уочи наставка разговора у Бечу 18. фебруара множе се критике како иранског преговарачког тима тако и Запада коме се приписује „недостатак искрене жеље” да се нуклеарни проблем трајно реши.
Иранском Фронту отпора придружује се – по матрици која нам је добро позната – сва сила оних који су профитирали на санкцијама. Од шверцера нафтом преко фирми које су цветале без спољне конкуренције до спекуланата трговине иранским ријалом.
Али, док два актера директног дуела још морају да бране споразум, Иран су за кратко време од женевског договора већ посетиле трговинске делегације Индије, Турске, Грузије, Казахстана, Италије, Аустрије, Шведске, Ирске. Руси и Кинези увелико се спремају да понуде боље послове око нафте пре него што Европљани масовно понуде савремену технологију за којом Иран вапи.
Да ли ће се Србија придружити? Може ли Србија да капиталише што је ономад доспела на мету Запада што се није придружила једној резолуцији која критикује кршење људских права у Ирану?
Зна ли Београд да сада подсети те критичаре да је тада покушавала да оствари сопствене интересе на исти начин на који Европљани гладни тржишта то чине данас?
Сумњам. Показало се много пута да умемо да забележимо негативне поене, али не и да искористимо прилике које нам се указују. Расим Љајић би – некако слутим да ће и у новој влади задржати положај координатора за исламски свет – после избора морао под хитно за Техеран.
Само да се не понови једно раније путовање када авион пун српских привредника није успео да склопи ниједан посао у Техерану. Не само зато што готово нико није знао ниједан страни језик, већ много више зато што нису имали идеју око чега да послују с Ираном.
Памтим да је само неки приватник из унутрашњости направио неки посао. Око пекара или тако нечега, ако се добро сећам.
Не сумњам да ће се дипломатска и правна натезања око Ирана наставити, да ће бити много интрига и тајних договора око тога колико је Иран заиста отворен за бизнис и да ли ће се то наставити у будућности.
Брзина којом су светски трговци реаговали на слабљење санкција Ирану показује да се многи у односу на Иран придржавају јеврејске пошалице: „Мојсије је Мојсије, бизнис је бизнис”.
