Растући утицај мултимилијардера, власника друге по величини приватне корпорације у САД, на политику и изборне процесе.
Вашингтон – Сенатору Херију Риду (74) из Неваде, лидеру демократске већине у горњем дому Конгреса у којем је од 1987, у протекле две недеље два пута је „пукао филм”, па је прилично неполитички говорио о браћи Кок – који се по њему понашају „неамерички”.
Амерички тајкуни у политици: Дејвид и Чарлс Кок
Разлог за сенаторов гнев јесте пропаганда коју браћа финансирају: телевизијске рекламе које износе хорор приче о здравственој реформи – коју председник Барак Обама сматра својим кључним постигнућем и политичком оставштином за историју.
Људи са именом и презименом са екрана износе како су ојађени законом чији је циљ да се у најбогатијој земљи света уведе нешто што је приближно универзалном здравственом осигурању, и да, за почетак, пружи шансу да близу 50 милиона Американаца који досад нису имали никакво осигурање, могу да га, уз помоћ државе, добију.
За агитовање су браћа потрошила око 30 милиона долара. Практично је то почетак кампање за конгресне међуизборе у новембру, када ће се гласати за свих 435 чланова Представничког дома, 33 од 100 сенатора, 38 гувернера савезних држава и 46 локалних парламената.
Циљ републиканаца, који рачунају да им је већина у Представничком дому загарантована, јесте да од демократа преотму Сенат. Око тога су добили снажну подршку браће Чарлса (78) и Дејвида (73) Кока, тајкуна који деле шесто место на „Форбсовој” листи најбогатијих људи света. Сваки од њих „тежак” је по 40 милијарди долара.
Браћа су 84-проценти власници „Кок индустрија” које се баве нафтом и природним гасом, вештачким ђубривима, асфалтом, хемикалијама, пољопривредом, трговином, финансијама…
Конгломерат чији је годишњи промет 115 милијарди долара и који запошљава 70.000 људи, приватна је мултинационална корпорација (бити приватна компанија овде значи не износити своје акције на берзу).
У тој категорији су други по величини у САД (први је прехрамбени конгломерат „Каргил”). То такође подразумева да све конце вуку Чарлс, председник, и Дејвид, извршни потпредседник.
Оно што их издваја од других америчких тајкуна јесте агресиван начин на који се мешају у политику. Финансијском потпором републиканцима и њиховим кандидата, или настојањима да финансирањем политичке пропаганде поразе кандидате демократа.
На председничким изборима 2012, када је Обама освојио други мандат, политичка коалиција подржавана од браће Кок располагала је са 400 милиона долара које су дали они и њихови истомишљеници.
Политички фондови и донације политичарима овде су номинално транспарентни: и дародавци и поклонопримци дужни су да подносе извештаје Федералној изборној комисији, да би их она потом изнела на увид јавности.
Али, браћа Кок су разрадили систем од око 60 „политичких акционих комитета”, непрофитних организација, института и других организационих форми чије су званичне мисије „друштвени програми”, а које све на неки начин „перу” политичке паре.
Систем је због своје сложености и домета у либералним медијима добио име „коктопус”.
Руке браће Кок постале су одрешеније после пресуде Врховног суда из 2010. којом је корпорацијама дозвољено да без ограничења троше на политичку пропаганду, под условом да је не координирају са кандидатима. То је Дејвиду Коку омогућило да изјави како је новац који даје политичким групама његов „начин изражавања”.
Браћа при томе не крију своје политичке циљеве. Главни им је да се заустави „рука владе” – да систем остане онакав какав је у последњих више од 30 година, а каквим га је наследницима оставио председник Роналд Реган, за кога влада није актер у решавању проблема земље, него је „влада проблем”.
За њих је реформа здравственог система недопустиво мешање државе у нешто што такође мора да регулише искључиво тржиште (здравствено осигурање је овде једна од највећих приватних индустрија), а на мети су им и федерални трошкови, а пре свега еколошка регулатива, јер су, према документима Агенције за заштиту природне околине, „Кок индустрије” међу највећим изворима емисија угљен-диоксида, гаса који је кључни загађивач атмосфере и изазивач климатских промена.
Њихово лобирање у Вашингтону досад је с дневног реда скинуло два закона за оштрију контролу угљен-диоксида, а њихова главна организација „Американци за просперитет” успела је да четвртину сенатора, трећину чланова Представничког дома и цело руководство републиканаца убеди да потпишу обавезу да никад неће гласати за увођење „пореза за климу”.
„У САД данас нема корпорације која толико бесрамно и без рукавица своје интересе промовише у политичким процесима, кроз невладине организације, институте и у ширем јавном простору”, оцењује Чарлс Луис, извршни уредник „Радионице за истраживачко новинарство” при Америчком универзитету из Вашингтона, који је две године истраживао управо политички активизам „Кок индустрија”.
Међу главним савезницима Кокових су Америчка трговинска комора, лоби против било какве контроле личног наоружања и лоби који заговара минималне приходе федералне државе и смањивање њеног буџета.
Демократе и њима блиске организације, као и водеће новине (”Њујорк тајмс” и „Вашингтон пост”), стално указују да је деловање браће Кок у ствари ремећење демократских процеса. Они либералнији оптужују их и за „куповину Америке”.
Изјаве сенатора Рида тумаче се и као настојање демократа да у очима јавности парирају браћи Кок и дискредитују их у јавности. Републиканце то међутим много не потреса, судећи по томе шта је о сенаторовим оптужбама изјавио њихов стратег Рајан Вилијамс:
„Хери Рид може да са сенатске говорнице лаје на звезде, али је у реалности немоћан да милионе Американаца спречи да гледају рекламе које износе судбине стварних људи унесрећених Обамином реформом. Он у суштини пљује у океан и заварава се да тиме прави таласе.”
Извор. Политика
