Вијести, Регион, Свијет

Томислав Кресовић: Шпијунски „канали“ у политичким партијама у Србији

 

Јак је утицај обавештајних мрежа пре свега ЦИА, БНД и МИ6 у политичким партијама у Србији и НВО.

Модел инфилтрације наступио је почетком деведестих година. Прве организоване мреже страних утицаја у политичким партијама у Србији биле су у СПО, и то британска тајна служба МИ6 кроз структуре око лидера странке СПО Вука Драшковића. Циљ британске агентуре у СПО био је рушење Милошевића и покретање таласа рушења власти у Србији и могуће изазивање грађанског сукоба како би се спречио грађански рат у бившој Југославији, који се по мишљењу запада „пали“ из Србије. СПО у првој етапи рада имао је доста пристaлица из тајних служби који су убачени у СПО или имали шире амбиције. СПО је био наjјача опозиција Милошевићу у периоду од 1991. до 1996. године. Немачка тајна служба БНД имала је одређених утицаја са врхом ДС после 1996. године у коалицији „Заједно“

 

ЦИА је помогла у стварању коалиције „Заједно“ око ДС која је организовала протесте 1996./1997. године, и имала је власт у већем делу општина у Србији и Београду. Вук Драшковић прави савез са Милошевићем и елиминише као градоначелника Београда Зорана Ђинђића. То је била одлука британске тајне службе која је играла на карту кохабитације са Милошевићем после Дејтона крајем 1995. године, када је Милошевић био фактор „мира“ на Балкану. Паралелно је деловала ЦИА која је имала свој утицај преко СОРОШ фонда који је деловало међу интелектулацима у образовању, здравству и пре свега медијима и припремао терен за обарање режима 2000. године.

Битан фактор продора ЦИА-е у Србији био је Милан Панић који је ујединио политичке циљеве опозиције 1992. године, али је играо и на карту Милошевића. Панић је био „инсајдер“ ЦИА политике у Србији не само 1992. већ све до 1999. и стварања коалиције „ДОС“ као и организације „Отпор. Деловање МИ6 било је и у Грађанском савезу Србије др Пешић-Свилановић као и Нове демократије, касније Либерала Србије. Душан Михајловић је имао стабилне везе са МИ6 преко својих канала пре свега Роберта Ајворса отправника послова В. Британије у Србији.

После октобра 2000. године већина страначких структура кроз коалицију ДОС је на „списку“ сарадника страних служби. Немачка тајна служба БНД имала је свој утицај у ДС. Стране али и домаће службе покренуле су сукоб Коштуница-Ђинђић, а држале су под конторлом и српску мафију пре свега земунски клан као и ЈСО око трговине наркотика и дувана. Игра страних и домаћих тајних служби створила је у Србији „политичке и страначке ратове“ који су слабили Србију и власт ДОС и партија које су чиниле језгро нове власти, пре свега ДС и ДСС.

Британски и амерички дипломатски и „подземни утицаји“ били су у политици свих министара спољних послова Србије и СРЈ и државне заједнице Србије и Црне Горе. Сви министри спољних послова су били под конторлом и то Горан Свилановић, Вук Драшковић и Вук Јеремић. Атентат на премијера Зорана Ђинђића био је „неписани договор“ ЦИА и МИ6 преко својих канала у Хрватској и у Србији. Немачка служба БНД знала је за план ликвидације Зорана Ђинђића, али су под јаким утицајем ЦИА Зорана Ђинђића „пустили низ воду“.

ЦИА је имала јак утицај преко компаније у Србији „Филип Морис“, а МИ6 преко компаније БАТ. Кадрирање Бориса Тадића као будућег лидера ДС и шефа државе Србије у периоду 2004-2012. година била је умрежена са интересима ЦИА и БНД да би се остварила равнотежа снага ДС са ДСС и лидера ДСС др Војислава Коштунице као премијера Србије 2004-2008. године и противника Тадића и ДС. Коштуница је прво био предмет обраде ЦИА и МИ6, а кад је пуштен „низ воду“ ДСС и Коштуница лоциран је као предмет утицаја Руских тајних служби које су преко ДСС стварале позицију у антиамеричким и антиевропским националним организацијама и структурама у СПЦ.

Британско- амерички утицај дефинисан је у пројекту  Г-17 плус Млађена Динкића и др Мирољуба Лабуса. Г-17 плус делује као мрежна, пројектна и делимично „езотерична“ организација која влада финансијама, банкама и инвестицијама у Србији. Британци улажу напоре да од „отпадника“ ДС и блиског сарадника др Ђинђића Чедомира Јовановића створе политичку „алтерантиву“ која ће бити гласник прозападне и политике ЕУ у Србији. Тако је стврена ЛДП као странка која постаје део ЕЛДР-либерала Европе.Треба подсетити да је ДС постала чланица СИ (Социјалистичке интернационале), ДСС (Народњака Европе) и у блиском савезу са Путиновом партијом у Руској Федерацији. Међу европским народњацима је и Г-17 плус, данас УРС, са немачко-британском политиком регионализма у Србији.

Структуре СПС након пада Милошевића и успона политичке струје око Ивице Дачића тактички делују између руског и прозападног интереса. Савез ДС и СПС је америчко-британски пројекат 2008. године да би се Србија кретала према ЕУ и слабила позиција СРС и ДСС које су биле блиске руским интересима и имале подршку у бирачком телу. Борис Тадић је у договору са Ивицом Дачићем радио на фазном слабљењу СРС и маргинализацији ДСС и др Коштунице. Искоришћена је ситуација сукоба у СРС, да се Томислав Николић издвоји са својом посланичком групом. Прва процена ЦИА и БНД је била да се тако слаби и разбија СРС и утицај др Шешеља и одржава моћ коалције ДС-СПС-Г-17 плус. Није довољно озбиљно процењено да ће Томислав Николић стварањем СНС постати фактор државне власти и моћи 2012. године.

Томислав Николић добија подршку из Руске Федерације у промени политике Србије коју је водио Борис Тадић и ДС. Александар Вучић је отворио своје канале према Великој Британији и САД, и тако је СНС након избора маја 2012. године постала фактор моћи у Србији. Тројни „пакт“ СНС-СПС-УРС распоређују и међународне утицаје у Србији. СПС поред Руске Федерације шире свој утицај у Великој Британији, САД и Немачкој. СНС јача свој утицај на Западу, а УРС поред свог деценијског утицај САД и Велике Британије преко Милана Панића шири свој утицај у Руској Федерацији.

СНС постаје чланица европских конзервативаца. ДСС јача свој утицај у Руској Федерацији, јер је ова партија после 2006. године изгубила подршку Запада пре свега САД, В. Британије и Немачке. Моћне структуре Запада и тајних служби подржавају Динкића који има документе око изношења 30-50 милијарди евра из Србије у времену власти Слободана Милошевића. Политичка олигархија у Србији  је даљински контролисана са ороченим политичким мандатом и датим задацима.


Видовдан

 

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *