Синтагма „неомедиевализам“ не тиче се само примећивања појаве да се свет у којем живимо „враћа у средњи век“ – да пропада, „регресира“ и тоне у ирационалности и верски фанатизам – већ на читав низ политичких и културних феномена који указују да се друштво 21. века већ значајно разликује и, што је важније, све више развија у правцима којима су посве стране тенденције до недавно типичне за модерно раздобље.
Термин све чешће користе историчари, социолози културе и теоретичари међународних односа, и то за више ствари: једни – да би критички преиспитали наслеђе стварног средњег века, односно оповргли предрасуде просветитељске епохе који су јој искључиво спочитавали незнање и стагнацију насупрот њеним уоченим, развојним процесима који су приметни кроз векове; други – да би кроз откривање аналогија са савременим процесима лакше и прецизније уочили савремена културно-историјска стремљења.
Феномен „неомедиевализма“ (или „новог-средњовековља“) у савременој друштвеној теорији и културологији први је популаризовао Умберто Еко у есеју „Сањати у Средњем веку“ (1973). Он је, бацајући летимичан поглед на ондашњу поп-културу, уочио праву лавину псеудо-средњевековне петпарачке (pulp) продукције на пола пута између наци-носталгије, односно „фасцинантног фашизма“[1] и окултизма, илити, збирно гледајући, разних „њу ејџ“ феномена „секундарне религиозности“(Шпенглер) који са носталгијом[2] упиру очи у наслеђе средњег века и користе га ради постмодерне рециклаже. Еко није био изненађен интересовањима за Средњи век, будући да је био уверења како су све теме и сви проблеми западне цивилизације настале или се појавиле баш у средњевековљу: модерни језици, модерне државе са својим апаратом и војно-полицијском силом, трговачки центри, банке и капиталистичко привређивање. У ово наслеђе средњевековља спадају и спорови између световне и духовне власти, затим јеретичко-идеолошко жигосање сваког одступања од рационално дефинисаног система мишљења проглашеног за дефинитивну истину, као и класни сукоби између богатих и сиромашних, трансформација привређивања и тржишта рада кроз технолошку иновацију и слично….
„Ново средњевековље“ у савремној науци
Појава жудње за средњовековљем није представљала новост коју је седамдесетих година прошлог века први приметио проницљиви и цинични италијански интелектуалац: носталгични мотиви жеље за повратком у „витешки и духовни“ средњи век у западној култури (и не само њој) периодично су се јављали у кризним раздобљима препуним разочарања у последице модерности.
Тако је, рецимо, са романтичарском реакцијом на револуционарне исходе просветитељства дошло до својеврсног поновног интересовања за католички средњовековље на континенту и, нарочито, у Енглеској. „Готски ривајвл“ у архитектури (чији је најрепрезентативније здање управо британски Парламент у Лондону), естетски сензибилитет Аугистуса Пугина, потом префафаелити који су се у уметничком изразу враћали узорима средњовековне и раноренесансе („оне пре Рафаела“) чистоће и једноставности. Следећа острвска манифестација носталгије за средњевековљем јавила се као „оксфордски покрет“ која је имала велики утицај на један други широки културни покрет – „Католичку културну обнову“. Период међуратне Велике кризе и покушаји читаве плејаде релевантних аутора да, кроз различите стилове и поступке, пруже могуће одговоре на изазове модерности читав један њен правац одвео је у правцу „неомедивалистичке жудње. Ово је било најизраженије на „источном крилу“ модерних дешавања, у оквиру „руске религиозне ренесансе“ (Розанов, Мерешковски, Берђајев, Булгаков …) на почетку XX века, када је мисао о кризи модерног света креирала идеју њеног превладавања и преласка модерног, секуларизованог индустријског света у нешто што је, ту и тамо, називано „новим средњевековљем“. Говорећи о руском културно-историјском типу и „православљу Достојевког“ пред којим је, наводно, нови узлазни цивилизацијски циклус, ове идеје је развијао Шпенглер у „Пропасти запада“[3]. Шпенглерове идеје (или оне његовог руског претече, Данилевског) следила је бројна руска бела емиграција која се, након Октобарске револуције, настанила у скоро свим европским метрoполама. Мешајући своје, често наивне, утопистичко–есхатолошке визије са особеним поимањем хришћанских идеала на ову тему је своје понајбоље странице написао аутор списа „Ново средњовековље“, религозни егзистенцијалиста Николај Берђајев. За Берђајева је прва половина XX века била период преласка „из епохе дана у епоху ноћи“, „пут разарања старог и неприметног слагања новог, а које се решава „реалном силом“[4]. Претечу „новог средњовековља“ Берђајев је видео у декаденцији која је довела до крваве борбе између нација, класа и појединаца, након којих ће мало тога остати од старог, модерног друштва[5].
Референце између садашњости и средњевековља дају значајне резултате у савременој друштвеној науци и то на два начина које је, такође, уочио Умберто Еко: први, кроз откривање сугестивних сличности и аналогија које се указују компаративним проучавањем „онога некад“ и „овога сад“; и други, који упоређивањем проналази „симетричне супротности“. Примери првог приступа представљaју откривања сличности између империјалне, врховне власти Источног римског царства (Византије) или Светог римског царства на Западу који је надилазило локалне, етничке и језичке разлике са савременим надржавнима творевинама или, рецимо, раносредњовековно ширење варвара који су, са својим обичајима и начином живота, поступно продирали на простор романизованих народа постустале империје и њене хеленско-римске културе са савременим слабљењем либерализма и „вертикалном инвазијом варвара“, укључујући ту и класно изопштене, друштвено неинтегрисане а бројчано све јаче гетоизиране припаднике немодерних, незападних култура. Тако савремени градови пуни имиграната постају фрагментирани и клановски структуирани у гета – затворена, утврђена места где владају сурови обичајни односи и хијерархија силе. Примери другог случаја везаног за „симетричне супротности“ између средњевековља и садашњице проналазе се нпр. у процесима некадашње депопулације која је била последица глади и сиромаштва, док се постмодерни демографски пад на Западу одвија у условима богатства и презасићености свих врста; или – док је раносредњевеквовна технолошка стагнација доприносила општедруштвеној парализи, савремене технолошке иновације у многим сегментима уместо да поспеше квалитативни развој чине у ствари потпуно супротно – оне повећавају хаотичност и друштвену дисфункционалност[6]…
Ове врсте аналошких референци врло су упутне у савременим наукама: у економији и друштвеној теорији, у науци о међународним односима и филозофији. Питирим Сорокин, један од великана модерне социологије, своју теорију друштвене и културне динамике која се креће између идеационих, идеалистичких и чулних облика обличио је понајвише позивајући се на сличности и супротности предмодерног средњевековља и модерног друштва.[7] Историчар Тојбни своје цивилизацијске циклусе и аналогије развија управо повезујући по сличности декадентно позноантичко и раносредњевековно раздобље са савременом (пост)модерном[8]. Сличности између савременог мултицентричног и средњевековног, предмодерног међународног поретка уочавају бројни стручњаци за међународне односе. Први и најзначајнији међу њима, Хедли Бул[9] посматра еволуцију међународног система у коме се понова јавља „преклапање ауторитета и умножених лојалности“[10] у контескту идеал-типског модела универзалне политичке заједнице којој као очигледан узор стоје концепти преклапајуће власти и вишеструке хијерархијске потчињености европског средњег века. Проучавајући ове односе, Бул закључује како садашње надметања око плена суверености кога воде умножени савремени актери међународног живата, и они одозго – наднационални, и они одоздо – регионала, локална или невладина удружења, неодољиво подсећају на средњи век. Ако свима поменутима придодамо заговорнике нових момената у економији, где се појављују учења који се залажу за њено подвгравање моралу и посматрању пословања као етичке дисциплине, укључујући ту и утилитарну дугорочну исплативост морала који заговара школа корпоративне друштвене одговорности) као и „неомедивалистичке моменте“ виртуелне, дигитале економије што премошћава модерну територијалност и државне суверенитете[11]; затим, у социологији – где се уочава значај обнове масовних веровања, или у филозофији – где се постмодерни агностицизам и релативизација поново оповргава позивањем на логику и опште, универзалне концепте који поседује необориве епистемолошке и онтолошке ослонце, закључићемо да су „новосредњовековни“ мотиви у савременом тренутку у успону.
Култура савременог „неомедиевализма“
Моменти „неомедивализма“, ипак, су пристунији и утицајнији у савременој масовној култури него и науци и филозофији: могло би се чак тврдити да су они на прагу да постану и „релативно већински“ у укупној културној продукцији данашњице и по обиму и по дубини утицаја. Довољан је само летимичан поглед на масовну културу па да се у то тренутно уверимо.
Од литерарног и филмског тријумфа Толкиновог „Господара прстенова“ и Роулинговог „Харија Потера“ у разним поп-културним изразима трајно су устоличени „неомедиевалистички“ мотиви на утицајна места масовне продукције. Томе је је претходио читав писани жанр „високе фантастике“ (епске фантастике) који је настао на трагу Толкиновог опуса, и који је, крећући се између класичне научне фантастике и „,мача и магије“ (почев од Хербертове „Дине“ и „Земљоморја“ Урсуле ле Гуин) створио низ популарних серијала који обилују базичним мотивима „неомедиевализма“. Споменућемо сам оне најважније: „Точак времена“, Мартинову „Песму леда и ватре“, Кингову „Мрачну кулу“, Прачетов „Дисксвет“, затим „Хронике Нарније“, „Богове Пегане“ итд… Неки од њих су, попут „Хроника Нарније“ или „Игре престола“ (првог дела циклуса „Песме леда и ватре“), доживеле спектакуларне филмске, односно телевизијске адаптације. Њихови жанровски претходници су филмови „Вилоу“, „Змајоубица“, „Змајево срце“, затим серијали филмова „Хајлендер“ и „Конан Варварин“ (екранизација култног стрипа „мача и магије“) те његови епигони из филмске б –продукције: „Крул“, „Господар звери“ итд… Претече филмског „неомедиевализма“ лако се дају уочити у најпопуларнијим сф-сагама на великом платну, попут „Звезданих ратова“: они су приметни у сликовитом изледу Дарта Ведера као типског злог „Црног витеза“, у коришћењу ласерских мачева и описима џедаја који недвосмислено оживљавају представе о тајним посвећеницима средњевековних витешких редова. Исти мотиви, мада у мањем обиму, присутни су и у постапокалиптичним филмовима о Побеснелом Максу, или у Костнеровом „Воденом свету“. Свакако, ту су и бројне екранизације класичних средњевековних митова и историјских збивања – „Екскалибур“ (1980), „Краљ Артур“(2004), серије „Камелот“ (2011) и „Стубови земље“ (2010), Ридли Скотови филмови „Небеско краљевство“ (2005) и „Робин Худ“(2010), као и утицаји „неомедиевалистичких“ мотива у другим филмским жанровима (комедије „Црни витез“ (2001), „Посетиоци“ (1993), анимирани филмски серијал Шрек (2001-2005)…
„Неомедиевализам“ у масовној култури, поред литературе, филма и стрипа, пристутан је и у као „неомедиевалистички“ жанр у оквиру популарне музичке продукције. Одликује га укрштање средњевековног музичког наслеђа и архаичних музичких мотива, генерално гледајући, са савременим музичким изразима. „Укрштање“ (crossover) је приметно и при употреби древних, ретких инструмената са њиховим савременим поп и рок наследницима, која се бележи коришћењем најсавременије технике снимања и продукције звука. Родоначелником „неомедиевалистичке“ музике сматра се немачка фолк група „Ougenweide“ из седамдесетих година прошлог века која је оживљавала наслеђе немачких средњевековних минезенгера. Британска симфо-рок група „Џетро Тал“ често је користила пасаже инспирисане острвском средњoвековном народном музиком, што су у следећој деценији редовно чиничи готик рок групе, од којих су неке попут асутралијског бенда „Дед кен денс“ (Dead Can Dance) или немачке групе „Корвус Коракс“ (Corvus Corax) све дубље корачале у наслеђе средњевековних музичких израза.
Ипак, мотиви који инвоцирају „ново средњевековље“ у савременој масовној култури наприсутнији су – и далеко најутицајнији – у свету виртуалне стварности, у високопрофитним видео играма. Као и у литератури и филму, по чијим су предложцима иницијално и настајале игре на персоналним рачинарима, „неомедиавелистички“ мотиви су се прво појавили у играма у типичном сф маниру и оним са историјском позадином, да би затим практично овладали целим жанровима, врстама игара на ПЦ-ју. Прва појављивање мотива „новог средњевековља“ проналазе се у играма из 80-тих година: „Bards Tale“, „Might and Magic“, „Kings Quest“…. Следе им графички квалитетније 2Д изометријске (из фиксиране перспективе) игре попут „Baldur`s Gate“ и „Ultima“, а затим и прве 2Д са више умрежених играча као што су „Diablo и „Lineage: The Blood Pledge“. За прву праву 3Д мултиплејер RPG игру сматра се „Meridian 59“[12].
„Неомедиевализам“ буквално „царује“ у MMORPG (Massively Мultiplayer Оnline Role-Playing Game) видео играма, високо софистицираном жанру у коме играчи управљају акцијама виртуелних карактера смештеним у фантастични, виртуелни свет.“Ultima Online-ова “Britania,” Everquest-ова “Norrath” и Asheron’s Call-ова “Derreth” су главни простор наше нове 21. вековне верзије „неомедиевализма“. Распон историјских и културних утицаја на мизансцен фантастичних игара укључује широки амалгам келтских мотива, готике, средњевековља и ренесансе комбиноване са дубоком преданошћу вагнеријанским, толкиновским, камелотским и D&D (Dungeons and Dragons) истоветностима.“[13]
MMORPG игре се разликују од обичних RPG не само по томе што ове друге игра један, или мали број играча, већ и по томе што се виртуелни свет (којим управља и кога „update”-ује издавач софтвера) шири и развија паралелно са развојем карактера, чак у периодима док је играч одсутан, односно „ван мреже“. Тематски, игре су базиране на класичним сижеима фантастичног жанра, неретко помешаним са сф и крими елементима који се у наративу врте око авантуристичких потрага, сукоба са чудовиштима или тражењем блага, док развијање „карактера“ којим руководи играч, односно побољшање његових способности и искуства, такође представља нужни моменат у развоју игре. Међу најзначајније „неомедиевалистичке“ MMORPG игре спадају „Neverwinter Nights“, „Lord of Rings“, „RuneScape“, „Dungeon Siege“, „Shadowbane“, „Rift“ и свакако најпопуларнија међу њима – “World of Warcraft“.
Савремене тендениције
Поједини међу савременим теоретичарима што следе Бодријарову теорију симулакрума, попут Кевина и Брента Моберлија, спреми су да устврде како „неомедиевализам ултимативно делује као машина за одвраћање, подешена да подмлади фикцију о стварности на супротном табору“[14], односно да укажу на дискурзивне моменте „неомедиевалистичких“ симулакрума у свету културе. Према њима, психолошку потребу за „новим средњевековљем“ као „светом вере, витештва и духовних идеала“ уз помоћ којих се квалитативно структуирају друштвени, или, боље речено, сви међуљудски односи, културни артифакти „неомедиевализма“ компензују њиховом избором и конзумацијом унутар понуде „корпоративне носталгије“ савремене масовне културе[15]. Ово је најочигледније у случају MMORPG „новог средњевековља“ као потпуно друге, виртуелне и алтернативне реалности припадањем којој се, као предуслов, потпуно одсеца од постојећег животног окружења (субјективно-објективне стварности) зарад психолошких компензација услед инволвирања у фантастичну 3Д графичку симулацију.
Док у свету културе артефакти „неомедиевализма“ врше истовремено психолошко задовољавање и преобликовањe субјективно-вредносне димензије постмодерних индивидуа, стварни друштвени процеси у којима заиста изостају „новосредњовековни идеали“ због којих је првобитно и дошло до њихове филозофске и теоријске експликације – „вере, витештва и духовности“ попримају све више обележја хијерархијског „неомедиевалистичког“ поретка, односно света у коме су поступно али темељно исчезли готово сви дотадашњи модерни видови постојања и организовања друштвене стварности и односа унутар ње.
Не ради се само о деториторијализацији „класичних“, вестфалских и модерних националних држава, о падању њихових протекционистичких трговинских и монетарних баријера пред међународним франшизама и финансијским (реалним и виртуелним) трансакцијама, о одливању државног суверенитета у два правца – на регионалне и урбане конгломеранте наниже, и на супранационалне, панрегионалне или глобалне „навише“, на преклапање надлежности и њихове поделе између нових хијерархија – државних, поддржавних и наддржавних. У питању су две кључна размимоилажења: као прво, премда форма ових „умрежавања“ наликује предмодерној хијерархијској испреплетености, у њеном садржају нема ничег од оног што је одликовало свет средњовековља као свет личних односа базиран на вери и теоцентричности. И као друго, процеси који се описују „неомедиевалистичким“ разарају дотадашње форме организовања и претварају их у празну љуштуру, у симулакрум кроз који се пројављују сасвим други утицаји од оних које се, што по навици, што по убеђењу – очекује да буду легитимни и функционални.
У савремним парламентарним демократијама захваћеним „неомедиевалистичким“ трансформацијама, комплексно испреплетене и хијерархизоване нарастају паралелне, корпоративно–владине стуруктуре којма је „прикључен“ војно-индустријски комплекс. Они постају доминантни центри моћи, а не страначке номенклатуре нити бирачко тело. Напротив, њима „државоцентрични“, вишестраначки парламентаризам углавном служи као параван. Моћне корпорације, са своим лобијима уз помоћ којих спонзоришу владе или бивају од владе спонзорисане (corporate welfare), потуно су недодирљиве за све облике демократске партиципације или контроле. Пред њима се повијају и њима се повинују демократске институције, док им архаичне теорије економског либерализма представљају добар изговор за „теренски рад“ корпоративних структура. Позивајући се на индивидуалне економске слободе и предузетништво, нове хијерархије се све успешније сналазе у заобилажењу контроле демократских институција унутар постојећих, историјских држава и друштава. Све то за последицу има да у стварности заправо опстаје све мање предузетништва и све мање економских слобода.
Описана привилегованости корпоративних структура у савременом свету са протоком времена постаје све израженија. Довољно је само указати да се највећи део савремених научних истраживања одвија кроз ткз. „корпоративна спонзорства“ где научни тимови више усмеравају свој рад да испуне налоге својих дародаваца него што теже да прошире хоризонте људског знања; да се у најразвијенијим деловима света, још од Регановог доба, стално смањују стопе опорезивања великих корпорација; да се новим судским пресудама дубоко крши у капитализму до сада неповередива светиња приватне својине у корист корпоративних преузимача (нпр. амерички Врховни Суд је почетком новог миленијума донео прецедент по којем се дозвољава експроријација приватне својине грађана у корист изградње не јавних објеката, већ приватног, корпоративног сектора); да се законодавно мења природа интелектуалне својине, која ће кроз корпоративне лиценцне споразуме из основа променити природу својинских односа на којима почива модерни свет…
„Неомедиевалистички“ корпоративни поредак само форме ради и привида легитимитета одржава парламентарне изборе једном у четири – пет година. Изабрани представници народа, након добијања мандата, уопште не слушају жеље гласача нити испуњавају предизборна обећања, већ се повинују инструкцијама корпоративних спонзора. Устројство таквих односа већ показује знаке чврсте хијерархије: на врху поретка налази се копроративна, пословна елита као сизерен и прави титуларни и наследни господар над људима, добрима и територијама. Испод њих се налазе вазали – политичари којима сизерени изграђују и усмеравају каријере, а којима ови дугују захвалност и верност. Ту су, затим, корпоративни менаџмент који се повремено делегира у државне институције. Испод њих су нижи администативни директори и технократе који представљају „ситно племство“ корпоративног капитала. На доњем делу хијерархијске лествице налазе се, у потчињеном положају, најамници – остатак професионалне средње класе (изузев менаџмента и виших банкарских службеника), а на самом дну је непрегледна маса сиромашних „кметова новог феудализма“ – радника, сезонаца, имиграната, и свих других са неизвесним статусом и егзистенцијом. Док су у класичном средњем веку кметови бар уживали заштиту и безбедност које су им омогућавали феудалци штитећи их од криминала, тлачења других феудалаца или најезди, глобални кметови данашњице, осим симулиране парламентарне слободе, немају готово ништа. Економски везани за своје несталне и све лошије плаћене послове, са циљем пуког преживљавања, они живе „од данас до сутра“ – у сталној неизвесности да би овакав однос у коме се зарад пуног стомака уста држе затворена, могао било када прекинути њиховим отпуштањем на „слободно тржиште рада и капитала“.
Укупно, дакле, посматрајући све актуелне културне и друштвене моменте везане за процесе „неомедиевализма“ и рефеудализације – уобличава се сазнање да савремени свет уопште више не нуди могућност избора између наслеђа модерне епохе и алтернатива „новог средњовековља“, већ пре симулацију и једног и другог, једну друштвену и другу културно. Такође, намеће се закључак да прави избор нe лежи у личном одабиру оног „средњевековља“ у коме појединац жели да обитава – првог, кроз конзумирање „неомедиевалистичких“ културних артефакта и саживљавање са улогама „вирутелог витештва“ као виду ескапизма од окружења; или другог, са животарењем на маргини преклапајућих, постдржавних и корпоративних хијерархија те мирењем да се на овакво устројство света не може утицати. Ствари би, у посве другом квалитативно кључу а парафразирајући марксистичке пориве, било упутно поставити наглавце: концепте „неомедиевализма“ у савременој друштвеној теорији требало би искористити не само да се актуелни процеси у правом светлу објасне, већ и да се енергије уложене и потрошене у компензације „неомедиевалистичке“ културне продукције преусмере да се нарастајући „неомедиевалистички“ корпоративни свет покуша променити.
„Право и друштво“
Напомене:
[1] Ради се о изразу којим је Сузан Зонтаг иронично-полемички означила моду превредновања фашизма и морбидних тежњи за његовим садржајима као једним од основних обележја седамдесетих година 20. Века.
Видовдан
