Вијести, Регион

Вучићеви Арапи желе само српске плодне оранице; запослене чека отказ

vucic-zajed

Звона која су најављивала велика улагања компаније Ал Дахра из Уједињених Арапских Емирата у српски аграр, а која су подразумевала куповину осам пољопривредних комбината, као да су сасвим утихнула. Зашто, одговор на то питање нико од званичника нема, или не жели да га понуди јавности.

Да ствари не иду у, за већину актера ове приче, жељеном правцу говори и податак да приликом недавне посете државне делегације Србије Абу Дабију није било ни речи о Предуговору који је још у јануару потписао бивши министар финансија и привреде Млађан Динкић. Тим документом прецизирано је да ће Ал Дахра инвестирати око 200 милиона евра, од чега би 100 милиона евра било уложено у изградњу система за наводњавање и набавку савремене опреме. Предвиђено је и формирање заједничке компаније која би у регистар Агенције за привредне регистре била уписана под именом Ал Дахра Србија и у којој би, улогом од 100 милиона евра, партнер из УАЕ стекао 80 одсто удела, док би у власништву државе Србије било 20 одсто капитала. Посебан облик сарадње успоставља се са Министарством одбране Србије у вези са коришћењем Војне установе Моровић, реч је о газдовању са 3.664 хектара у поседу ВУ Карађорђево. Сарадња је орочена на 30 година, а биће плаћана са 20 одсто приноса.

Предмет купопродаје је и имовина осам пољопривредних комбината. На том списку нашли су се: Пољопривредна корпорација Београд у Падинској Скели (продаје се само пољопривредно земљиште Предузећа 7. јули), Агробачка у Бачу, Братство јединство у Неузини, „Драган Марковић“ у Обреновцу, Јадран у Новој Гајдобри, Млади борац у Сонти, Омољица у Омољици и Војводина у Старчеву, чији запослени, који су преживели сву голготу неуспешних приватизација, очекују много од овог аранжмана. Чланом 16 Предуговора предвиђено је да се обаве разговори са запосленима, али се прецизира и то да ће бити преузети само они који задовољавају критеријуме. У тој клаузули, између осталог, треба тражити разлоге за страх да Арапи, заправо, не желе да купе ништа друго осим земљишта и да их ништа од објеката попут фарми, пекара, силоса… не занима. Баш као што им није стало ни до радника запослених у комбинатима. То, практично, значи да није реч о продаји пољопривредног предузећа, како је ова прича представљена у јавности, већ искључиво о продаји земљишта. У том случају би Емираћани, који су понудили 12.000 евра за хектар земље прве класе у пољопривредним предузећима, били на великом добитку и то упркос чињеници што српска страна није приказала праву структуру квалитета земљишта које се не може у свим случајевима категорисати као првокласно. Тако рецимо на подручју Панчева хектар земљишта обрачунава се по цени од 10.000 евра, што значи да Омољица обрачунски вреди око 11 милиона евра, а Старчево непуних шест милиона евра. Иста цена хектара наведена је и за пољопривредна газдинства у Обреновцу, Бачу, Неузини, Новој Гајдобри и Сонти, а једино се хектари Пољопривредне корпорације Београд обрачунавају по 12.000 евра.

Увидом у Предуговор може се закључити да су предвиђена још два начина сарадње. Прецизирано је, наиме, да ће нова компанија закупити, на 30 година, од Министарства пољопривреде 2.982 хектара државних ораница. У првих десет година гарантује се цена закупа од 250 евра, а после тога моћи ће да буде коригована до максималних 370 евра по хектару. Ако, међутим, послушамо глас стручне јавности, онда ћемо се суочити са упозорењем да је реч о закупу који није у складу са Законом о пољопривредном земљишту, којим је прецизирано да се земљиште може понудити у закуп најдуже на 20 година.

– Споран моменат је и то што паори у Војводини имају право на закуп државног земљишта које је било у поседу пољопривредних предузећа са тог подручја, док су пољопривредници из централне Србије ускраћени за право закупа државних ораница које су користила пољопривредна газдинства у Сурчину и Обреновцу – каже Миладин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета у Београду.

Уз опаску да не би требало прихватати аранжмане којима се угрожавају национални интереси, Шеварлић подсећа да грађани Србије располажу са више од 8,5 милијарди евра девизне штедње, углавном у филијалама иностраних банака, док се још око 3,5 милијарди евра налази у „у сламарицама“. Он поставља питање зашто се не активирају ти потенцијали. „Зашто неко ко располаже капиталом не би уложио новац у изградњу карго центра у Сурчину и од тога убирао приход већи од банкарских камата на штедне депозите“, констатује Шеварлић.

Према оцени Радослава Чолића, потпредседника Гранског синдиката ПУТ (прехрана, угоститељство и туризам) УГС Независност, задуженог за пољопривреду и водопривреду, аранжман са Ал Дахром представља највећи пораз државе Србије, чија власт излаз из тешке ситуације види у продаји сопствене територије.

– Неспорно је да Ал Дахра располаже огромним капиталом, али је тешко прихватити чињеницу да та компанија очекује од државе Србије да добије 25.000 хектара земље „на бело“. То значи да сваки ар земље који узимају буде, у имовинско-правном смислу, „чист“. Представници те компаније јавно говоре да тамо где нису пожељни неће ни доћи. Ако кроз призму комбината „Драган Марковић“, који је такође на списку за продају, погледамо овај аранжман, онда ћемо видети да је држава одлучила да прода имовину тог комбината из два дела, при чему су онај део који хоће да узме Ал Дахра крстили друштвеном имовином. Ја питам представнике власти чија је та друштвена имовина кад такав вид имовине више не постоји. Илустрације ради, „Драган Марковић“ је од средине 2012. године подржављено предузеће, што значи да је држава извршила пренос права власништва на делу имовине и тако постала власник 71 одсто капитала – истиче Чолић.

Наш саговорник указује на то да је Предуговором лоше регулисано питање социјалног програма „јер Ал Дахру не интересује судбина ниједног радника“. Незванично се може чути, тврди Чолић, да су Арапи направили неки тајни договор са Миодрагом Костићем, чија би компанија била ангажована на обради земљишта, а та услуга би коштала много мање него да се измирују обавезе према радницима сада запосленим у комбинатима. Чолић се не слаже ни са констатацијом, изреченом на једном од заседања Скупштине Србије, да се продају „трула“ предузећа.

– Донекле се и може разумети размишљање директора комбината „Драган Марковић“, који би овом трансакцијом остао без 1.253 хектара земљишта, али би решио проблем нагомиланих дугова, с обзиром на то да држава, кад је преузела 71 одсто удела у том комбинату, није преузела и дуговања. Такође, можда на први поглед звучи нелогично да се љутимо због продаје 25.000 хектара обрадиве земље кад располажемо са више од четири милиона хектара ораница, али проблем је у томе што се отуђује ресурс који никако не би смео да буде предмет трговине са странцима – упозорава Чолић.

Посебну пажњу изазвале су најаве да је партнер из УАЕ веома заинтересован за улагања у иригационе системе којима је покривено око 150.000 хектара обрадивих површина, али се наводњава тек око 40.000 хектара. Процењује се да би оптимално било да се наводњава око 500.000 хектара, а новим улагањима створила би се могућност да се системима за наводњавање покрије бар још 14.000 хектара. Процене су такође да би се та улагања исплатила већ за три до пет година.

– Кад је реч о улагањима у системе за наводњавање, у Ал Дахри су добро проценили где би могла да се направи мрежа канала како би се покриле све купљене површине. Али, зар ми нисмо могли сами да уложимо у те системе, који иначе постоје али се не користе, утолико пре што би нам се те инвестиције брзо вратиле. Све то указује на чињеницу да у Србији не постоји дугорочна стратегија развоја пољопривреде и зато плаћамо тако високу цену – закључује Чолић.

Спекулише се такође да се земљиште нуди Арапима као залог за кредит који ћемо добити од њих, али се истовремено замера представницима Владе Србије на томе што су са Ал Дахром склопили међудржавни уговор, чиме је избегнут процес јавног надметања. Домаћа јавност пита се да ли би наши партнери из УАЕ били спремни да понуде Србији и једну бушотину нафте без јавног надметања, с обзиром на то да су плодне оранице за нас природни ресурс баш као што је нафта за Арапе. И готови сви се слажу да би овај аранжман требало да претрпи корекције само што нико од представника власти није спреман да тај врућ кромпир узме у руке и да га пружи народу, уз признање да чињенично стање на терену није коректно приказано.

Улагања Емираћана у региону

Србија није једина земља у региону у којој су присутни инвеститори из Емирата. У Босни и Херцеговини, рецимо, финансијска подршка Емираћана, у виду повољних кредита, усмерена је у развој малих и средњих подузећа и у образовање, а сва улагања се реализују посредством Босниа бенк интернешнел из Дубаија, једине банке у БиХ која послује по исламским принципима. На тржишту БиХ послује петнаестак компанија, укључујући и три у власништву државе. Бележи се и раст инвестиција УАЕ у Албанији, где је 51 милион евра уложен у изградњу 32 километра дугог ауто-пута Тирана-Елбасан.

Лош сигнал

– Уколико би се одустало од међудржавног уговора са УАЕ, то би био велики минус за државу јер би се тиме послао лош сигнал потенцијалним страним инвеститорима. Стога мислим да би овај аранжман, уз извесне корекције, требало реализовати. Али, за нас је много прихватљивија опција да се пољопривредно земљиште понуди у закуп на 20 година, а локације за карго центар и луку на уговор о концесији на 30 година, после чега би остало у нашем власништву. Ја разумем да Србија нема кредибилитет да поставља услове, али не би требало да прихвата баш све што јој се понуди не водећи рачуна о томе шта је наш дугорочни национални интерес – коментарише за Данас Миладин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета у Београду.

Упозорење Ангеле Меркел

– Према мојим информацијама, Ал Дахра неће одустати од куповине земљишта у Србији. Али постоји ту још један проблем са којим српска јавност није упозната. Реч је о томе да је канцеларка Немачке Ангела Меркел упозорила потенцијалне инвеститоре да се земља у Војводини не сме продавати јер нису регулисана сва потраживања Немаца, тзв. Фолксдојчера, који су после Другог светског рата протерани са ових простора. Процењује се да је реч о 400.000 хектара земље.

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *