У време окупације 1916. наређено да се у школе уместо ћирилице уведе латиница као и да се избаце јуначке песме
Потискивање српског језика у Црној Гори није од јуче. Тако је после увођења војне управе, окупатор почетком 1916, посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавловића, њих четрдесет, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд. Оставке, које су потписали у Војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916, овако су образложили: „Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.
Исто се десило и 2004. године у Црној Гори. Веселин Матовић (1954), завршио је Филолошки факултет у Београду – група за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Од 15. септембра 1977. до 15. септембра 2004. (пуних 27 година), радио је као средњошколски професор у Никшићу, када је у знак протеста због преименовања српског језика у црногорским школама, заједно са супругом Радмилом и још 25 колега, напустио посао. О преименовању српског у црногорски језик Веселин Матовић написао је две књиге: „Ноћ дугих маказа” („Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори”) и „Ћирилица и латиногорица” („Књижевна задруга Српског народног вијећа”).
У Црној Гори, објашњава Матовић, одавно је на делу пројекат потискивања српског језичког и културног идентитета, тј. преидентификације (по имену државе) целокупног српског културног наслеђа, која се најнепосредније и најефикасније спроводи преко образовног система, тј. школских програма и идеолошки конципираних уџбеника, посебно оних за језик и књижевност. Бескрајан низ произвољних, ненаучних и тенденциозних информација, које срећемо у тим уџбеницима, као и начин њиховог пласирања, имају за циљ једнострано, идеолошко обликовање свести младих генерација и њиховог емотивног, сазнајног и уопште интелектуалног усмеравања према вредностима које се не темеље на историјском, културном и духовном наслеђу, створеном на српском језику и у српско-православном цивилизацијском контексту. Ово јасно указује не само на прозелитске, него и културоцидне тежње њихових аутора, како би се, у некој догледној будућности, српски фактор у потпуности потиснуо из Црне Горе.
Притом се, у недостатку научно утемељених аргумената, прибегава домишљањима која представљају право педагошко насиље над децом и наставницима. На пример, тврдњом – без иједног доказа – да је „Мирослављево јеванђеље” писано у Котору осамдесетих година 12. века и да га је писао извесни Зећанин/Црногорац Варсамелеон, или да су се из тзв. зетске/црногорске редакције старословенског језика касније развиле босанска и српска редакција. Треба имати у виду, наглашава Матовић, да су у Црној Гори сви електронски медији, државни и приватни, потпуно затворени за људе из културе, науке, писце и уметнике, који не прихватају црногорску националну идеологију и себе виде у контексту српске културе. Највећи број наставника лако је прогутао многе неистине, па и ону о Немањином насилном превођењу Црне Горе из римокатоличанства у православље, или ону о тобожњој окупацији Црне Горе од стране Србије 1918, или ону да Црна Гора у прошлости није била држава српског народа…
Од 1. септембра 2011, у црногорским школама у употреби су четири језика, два правописа (црногорски и српски), два писма, два наставна програма, две врсте уџбеника. Један број наставника наставу изводи на матерњем језику, други на црногорском, трећи комбиновано. Један број ученика предмет зове – матерњи језик, други црногорски, трећи српски, остали – како кад.
Историја српског народа, подсећа Матовић, бележи и две раније побуне због забране ћирилице, обе против истог прогонитеља – Аустроугарске царевине. Таквих забрана, званичних и незваничних, било је кудикамо више. Једну је спровео и песник Иван Мажуранић, за време свог бановања од 1873. до 1880. године, али оне никада нису имале значајнијег учинка, чак ни на просторима који су били под најјачим притиском латинизације: Далмација, Банија, Славонија, Срем – простор некадашње Војне Крајине. Срби су и поред свих искушења углавном остајали верни свом праотачком писму, све до новијих времена, увек га доживљавајући као знамен без којег не би били оно што јесу. Многи Срби католици у Далмацији, Дубровнику, Боки Которској, служили су се ћирилицом, као и фратри у Босни и Славонији, све до 18. века.
Ћирилица или латиница? (Илустрација Срђан Печеничић)
Свет се суочио, објашњава академик Слободан Реметић, са резултатима лингвистичког инжењеринга, са квазијезицима добијеним преименовањем књижевног језичког модела који је половином 19. века, за потребе српског народа и његове језичке културе, реформисао Вук Ст. Караџић. Стицајем околности, иницираних и вешто вођених руком Ватикана, а касније судбоносно потпомогнутих Коминтерном, све диференцијације на простору некадашње југословенске државне заједнице одвијале су се по верским шавовима. У случају Црне Горе чини се нови крупан искорак, све у оквиру, како каже Матовић, духовне пометње у српском народу.
Академик Слободан Реметић верује да ће књиге Веселина Матовића, а пре свега „Ћирилица и латиногорица”, довести до отрежњења и спасоносног (пре)усмерења синова српске Спарте. Општој вешто изрежираној пометњи мора доћи крај, Црногорци ће се вратити прецима и себи и наставити путем Рада Томова и његовог стрица Светог Петра Цетињског.
Зоран Радисављевић
Извор: Политика
