Ћирилица је проглашена ђаволским писмом, а под циничном формом „отписа књига”, од забитих школских библиотека до водећих националних институција у Загребу, уништено је готово 2,8 милиона књига.
Касна је ноћ. Склапам корице књиге пензионисаног професора политичке економије Загребачког свеучилишта Анте Лешаје „Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их година”.
У то доба разговара се само са духовима и успоменама. Навиру сјећања на Сплит, Плоче, , на крај педесетих, шездесетих, на Загреб седамдесетих година прошлог вијека, на прве прочитане књиге којих више нема у тим градовима.
Равно шест стотина страна… Шест стотина документованих страна о уништавању културних добара, прије свега књижног фонда, у Хрватској од 1990. до 2010. године.
„Постоје привилеговани тренуци када сама стварност показује своју суштину и све зависи од тога хоће ли се наћи писар и вјерно записати оно што излази на површину”, писао је својевремено познати чешки филозоф Карел Косик.
И гле чуда, есеј из којег је цитирана ова мисао превео је управо професор Анте Лешаја. „У таквим раздобљима, када се накратко отварају ризнице стварности, а њена суштина израња из дубина скривености, важнији су записивачи, него пророци видовњаци”, каже даље Косик.
И управо ће се његов преводилац у једном погрешном времену наћи на правом мјесту. Вјерно ће записати и истражити вјероватно највећи културолошки злочин који се десио послије Другог свјетског рата. Анте Лешаја, универзитетски професор Свеучилишта у Загребу, предавао је политичку економију, пензионисан је 1990. године.
Враћа се на родну Корчулу и волонтерски ангажује на развоју Народне књижнице Опћине Корчула. Лешаја је од оних који вјерују да је књига човјеку најбољи друг.
Убрзо примјећује да се у његовом градићу, уз политичке, одвијају и други процеси са којима овај човек није могао да се помири – процеси чишћења „хрватског тла” од свега што подсјћа на Србе, Југославију, комунизам, социјалистичке идеје.
Врхунац је био кад је ту, у његовом малом храму књиге, књижници у Корчули, за коју је вјеровао да ће остати прибјежиште разочаранима, мјесто тражења мира, осјетио језиви, ледени, дах фашизма: почело је уклањање „неподобних” књига. У првом таласу избачена је ћирилица, а потом латинична издања Црњанског, Андрића, Киша, Станковића, Капора…
Томас Ман ће поводом спаљивања књига у мају 1933. године рећи: „Ко пали књиге, палиће и људе”. Ове ријечи у предворју будућности биле су обиљежене гасним коморама и њихов ехо траје до данас. Књиге на ломачи биле су увод у „кристалну ноћ”, која је цио свијет научила како изгледа затирање сваке различитости.
А да ли смо ми, на овом балканском простору, нешто научили. Стварност је пуна симбола. На врху гомиле књига које су у Ријеци избачене из библиотека стајала је књига која је у наслову имала Јасеновац.
Да ли је за нас историја учитељица живота. Или је наша стварност заправо срочена у афоризму Милована Витезовића „Историја је била учитељица, а онда су дошли неки манијаци и силовали је”.
Деведесете године у Хрватској су биле године преврата и уништавања. Кратко памћење је оно с чим превратници најчешће рачунају, али десио им се Анте Лешаја и књига „Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их”, исцрпан досије као облик борбе против заборава културног злочина.
Када су 29. јула 1941. године окончали стравичан злочин – по мотивима, монструозности и мјесту гдје је почињен, можда један од најстрашнијих у људској историји – усташки кољачи из Глинске цркве славили су два дана. Прожимало их је двоструко задовољство: ликвидирали су око 1.700 Срба, а иза себе нису оставили ниједног свједока.
Тако су мислили. Један је ипак претекао – Љубан Једнак. Без њега то ритуално клање никада не би до краја било расвјетљено, не би се знало како се човјек у тренутку претвара у звјер, како се слика пакла претвара у стварност.
Ћирилица је проглашена ђаволским писмом, а националистички чизмаши почели су да бришу блато о образе Црњанског, Нушића, Ћопића, Миљковића…
Под циничном формом „отписа књига”, из забитих школских библиотека све до водећих националних институција у Загребу, у резалишта је однесено готово 2,8 милиона књига или 13,8 посто укупног књижног фонда.
„Није ми било важно је ли негдје уништено сто или сто тисућа књига. Важан је био принцип и однос друштва. Ова књига резултат је жеље да то документирам, да не препустимо забораву. Један библиотекар је написао да је дошло до превредновања књижног фонда и да је у том процесу, у дотичној регији, одстрањено негде 25 одсто библиотечког фонда. У Сплиту, директор једне основне школе изјавио је да су од 10.000 књига око 60 одсто очистили од ’литературе која је тровала младеж’. Но, у том мору уопштености, као економиста, ипак сам настојао да тај подухват бројчано одредим. Међутим, статистика уопште није бележила уништавање комплетних фондова књига у домовима ЈНА, комитетима, месним заједницама, спомен-домовима, предузећима… Тако су ми за истраживање преостале само школске, народне, специјалне библиотеке… али сам и ту наишао на велике опструкције”, рећи ће Анте Лешаја.
