Ових дана нам са бројних „европских“ адреса стиже порука: „Србија је заслужила датум почетка преговора са ЕУ“. Но, такве речи нам још нису упућене из Берлина, који има највећу тежину када се ради о нашој „европској будућности“. То, с разлогом, код многих генерише страхове да ће нам поново измаћи карта за (предворје) ЕУ, односно да ће за нас, непринципијелно, по ко зна који пут скочити њена цена, тако што ће нам бити испоручени неки нови услови.
У таквим околностима ваљало би, коначно, да хладне главе а систематски размислимо о односу наших политичара па и друштва у целини, према европским интеграцијама. Нећу сада да улазим у то да ли пут ка ЕУ и чланство у тој унији реално може да нам донесе неку значајнију материјалну и цивилизацијску корист. Пођимо од тога – иако се сада већ недвосмислено ради о нечему што је хипотетичке природе – да је тако. У контексту тога, хајде да се осврнемо на наша очекивања од ЕУ и став према њој.
Макар донедавно, већина Срба је годинама била, на неки начин, „евроромантична“. Доминантан део припадника те категорије олако је доживљавао Унију као некакву „рајску долину“, у коју само треба да се ушуњамо, па ће нам „добри“, богати европски сродници, дати све што наше напаћене душе желе. Остатак „евроромантичара“ ишао је још даље. Ту се већ радило о искреном или позерском идеолошком „еврофанатизму“: уверењу и још чешће ПР убеђивању остатка нације да за нас „ЕУ нема алтернативу“, односно да се ради о средишту најузвишенијих вредности (тзв. „европске вредности“), које, такорећи, грешна бића волшебно претварају у некакве земаљске анђеле.
Из тога су произашле „мантре“ – упорно коришћене од стране разних политичара, НВО активиста, медијских делатника – које су чешће производиле негативне емоције у вези са ЕУ, него што су грађане Србије уверавале у њену моралну супериорност. Уосталом, они су од Уније, као што је већ речено, пре свега очекивали неки вид материјалног бољитка а „евроидеолошке“ тираде схватали су као отужно оправдавање цене коју за то морамо да платимо. Срећом – а ако и изразити заговорници уласка у ЕУ боље размисле, чак и по њихову идеју – наведених „мантри“ је све мање.
Економска и са њом скопчана духовна криза Запада, те, на другој страни, трансформације на нашој политичкој сцени, које су довеле до тога да у европски табор уђу и они који су му се донедавно противили, у великој мери су развејале „евроромантичрске“ илузије. У друштвено-политичку моду ушао је „европрагматизам“. Уосталом, само на основу њега могу се и оправдати поменуте идеолошке метаморфозе. И да је стање у ЕУ „ружичасто“, тешко би неко ко је до јуче био против европских интеграција могао да објасни свој, напрасно рођени, „еврофанатизам“. Другачије ствари стоје када је ново проевропско опредељење базирано на прагматизму. Отуда, све чешће нам се из редова власти поручује: „ЕУ није циљ већ је само средство“. Другим речима: циљ нашег друштва је да Србији и њеним грађанима буде боље, а евроинтеграције су само пут ка томе.
По мом мишљењу, без обзира на мотиве, то и јесте исправан приступ. Крајње је време да Срби у нечему постану Словенци. Они су, како је један њихов политичар рекао, на Југославију гледали као на коња кога треба што боље искористити, па онда наставити даље на неки други начин. Засигурно сада такав однос имају и према ЕУ. Лепо је док од ње има неке користи, а после тога – „куд који, мили моји“. Опет, да није кризе и новог, жељом да се дође на власт, импулса евроинтеграцијама од стране од стране оних наших политичара који немају „еврофанатично“ наслеђе – Србима би претило да упадну у неки нови вир „братства и јединства“. Овај пут европског а не југословенског, али једнако опасног за наш идентитет и интересе.
Парадоксално је али је тако, сплетом (не)срећних околности, можда се, без обзира на нашу олаку склоност поистовећивању, од нове идентитетско-интересне ерозије спасемо и ако уђемо у ЕУ. Ипак, промене у том правцу многих из редова оних који битно утичу на свест грађана, те рапидно умањена надања већине Срба да ћемо бити преплављени „евродаровима“ – само су наизглед довољни разлози да би констатовали да је одмакло наше померање ка „европрагматизму“. Њега уистину нема без продуктивног – и то у пракси а не само у сфери речи – поимања „европеизације“ Србије. А она је истинска једино ако подразумева, наравно на реалан начин прилагођено нашим могућностима, усвајање свега онога што је напредне европске земље учинило таквима. Да би се у класичном смислу „европеизирали“ морамо да се мењамо на боље. А то можемо, само ако наша друштвено-политичка елита буде имала храброст која јој је до сада фалила, да се тим послом истински позабави уместо да нам демагошки прича „евроромантичарске“ или пак нове, „европрагматичне“ бајке.
Да ли ћемо добити фамозни „датум“ или не, хоћемо ли коначно ући у ЕУ или се то никада неће десити – мање је битно. Много је важније да ли ћемо озбиљно и истрајно почети да сређујемо своју „кућу“. За то је свакако погодно и искуство успешних чланица ЕУ. Но, њега имајмо у виду на начин који доприноси да нама буде боље а не горе. Важан чинилац тога је и тежња ка умиривању страсти и превазилажењу подела у српском друштву, уместо њиховог непотребног изазивања. Другим речима, „европеизирајмо“ Србију у духу онога око чега, макар у теорији (док се не додирну нечији интереси), готово да постоји друштвени консензус, како би нашу привреду учинили сличнијом нпр. холандској а правни систем немачком. Геј параде и друго што изазва излишне буре и на међусобне сукобе троши нашу националну – и тако већ не баш превелику енергију – може да сачека нека друга времена.
Ако се баш покаже да су и то услови за ЕУ, а „вајда“ од чланства у тој Унији покаже се реалном, онда ћемо се бавити њима. Сада је приоритет све оно што је потребно да постанемо напредно друштво, бар онолико колико су Француска или Енглеска биле 50-их година прошлог века. Наравно, неко ће рећи да је такав приступ одраз ниподаштавања „људских права“. Но, то је већ део „еврофанатичног“ асортимана. „Људска права“ су сувише комплексна да би се свела на једну интерпретацију. Некритично залагање за њих, што чине многи „еврофанатици“, неретко је баш угрожавање таквих права многих грађана Србије. Но, то је већ друга тема.
Сада је битно да констатујемо да је „европрагматизам“ схваћен на прави а не маркетиншки или други једностран начин, вишеструко користан за Србију. Доприноси њеном свестраном развоју и без добијања „датума“ и наставка ЕУ интеграција, а и компатибилан је томе ако, којим случајем, Берлин поверује српским сузама и обећањима. Уз то, истински „европрагматизам“ битно ублажава „евроскептицизам“. И они којима су се смучиле излизане „европске мантре“, и те како верују у добар систем. Ако он постане синоним за ЕУ, српско друштво ће се много мирније кретати у њеном правцу, чак иако буде присиљено да прихвата и оно што већини грађана Србије смета.
Зато се манимо истрошених европских и других идеолошких бајки, а почнимо озбиљно да радимо у прилог дубинске, на класичан начин схваћене, европеизације наше државе. Тада ћемо лакше и у ЕУ – ако „она“ и „ми“ проценимо да се то обострано исплати – а много боје ћемо живети и без чланства у Унији, ако се покаже да је оно из неког разлога за нас нереално или штетно. Промислимо о свему томе док ишчекујемо „датум“, те се немојмо беспотребно разочарати ако га не добијемо, нити се олако обрадовати ако нам га дају.
Кључ нашег напретка је, да то још једном поновим, већ сада код нас, а не у Берлину или Бриселу – само га још нисмо на прави начин узели у руке, чак и када о њему причамо. Не заваравајмо се, једино ако успемо да успоставимо јасна и ефикасна правила „игре“ и на основу тога вратимо поверење у систем – и без кретања ка чланству у ЕУ, као и са њим – биће нам боље!
Извор: Данас
