Недавно сам сазнао једну апоктифну политичку историју која се тиче српско-руских односа. Наиме, то је био одговор на питање како то да је Русија годинама подржавала Тадића иако је он био јасно прозападни политичар у Србији. Наиме, тајна његовог успеха у Кремљу (или барем фактор успеха) који га је и на председничким изборима 2008. индиректно али јасно подржао и рођенданском честитком Путиновом, је у његовој благочестивости. Ово благочестивости можете узети овако или под наводницима, како коме драго.
Наиме, Тадић би у посетама руској престоници одређено време провео у обиласку манастира и у својеврсном ходочашћу по „светој Русији“. Ишао би тако бивши председник Србије, по тој „тајној историји“, од светиње до светиње, од манастира до манастира, и тамо се молио и целивао иконе и причао о православљу са својим домаћинима из Кремља. Додуше, у политичкој елити Русије (уосталом као и Србије) и нема много искрених православних хришћана, али је то председничко ходочашће учинило значајан утисак и на оне који су верници, а чини се и на оне који то нису. Оне који су православни хришћани то је дирнуло, а у очима ових других је некако поправио свој рејтинг, који је код српских лидера у Москви врло низак.
Тако је до Путина дошла прича како је Тадић „православац и русофил“ (то некако Русима логично иде заједно), те како он у Београду, који је под контролом Запада, мора да буде нешто друго – секуларни европејац. Оно што је он у Русији то је његово право лице – а ово у Београду је његова маска, како за прозападну елиту и његову странку, тако и за странце који прате сваки његов корак. Руси су онда рекли „но шта да се ради, он ради оно што мора, али нам је ипак битно да је он искрено за православно и словенско братство народа“. Осим тога, ни Русија није још спремна да се озбиљније умеша у балканске послове (осим Јужног тока), па јој је довољно да на челу пријатељске државе Србије има „тајног православца и русофила“, који ће бити и гарант енергетског споразума две земље који је, јел’те, ипак, њима битнији од верских осећања. Православна дружба је дружба а служба енергетским интересима је права служба.
Као неверни Тома, ја сам одмах одговорио на ову необичну причу да му је то све вероватно одрадила његова дипломатска служба да би добио поене у руском државном врху. Он се представио као “православни русофил” да би некако задобио поверење и добио подршку на изборима, а и мимо њих. Никада не треба потцењивати у политици, додуше ни прецењивати, значај личних симпатија или антипатија, која долази од блискости или удаљености по неком питању, блискости по вери, идеологији и слично.
Но, ипак политика је ипак игра јасних стратешких и тактичких интереса. Тако да је наравно много значајније од његовог обиласка манастира била значајнија за руску подршку Тадићу да он подржи продају НИС-а и да се потпише уговор о Јужном току. Њима је у том моменту и требао неко ко је прозападни човек али који због својих интереса жели да изгура и енергетски споразум у оквиру кога је била и продаја нафтне индустрије Србије. Само неко ко је од поверења Америке је могао од њих добити зелено светло за продају НИС-а Русији. Но, ипак при свему томе не би било наодмет да се он, пореклом из црногорског крша, „матушки“ представи и као искрени православац и русофил. То му вероватно и није било тешко, а могло је да користи да се мало олакша кретање коридорима моћи „православног Њујорка“ на Истоку.
Не доводећи у питање његову „генетску русофилију“, коју је повукао из очевине (барем у подсвести), он је, ипак, свестан да је Велики Брат преко океана на Западу од кога је морао да тражи “благослов” за послове са Истоком, те да оваквим наступом може да добије подршку са Истока, која је од великог значаја за патриотски део јавности. Поред тога, и новац који се ту „нађе“, као бакшиш при потписивању енергетског споразума, није за бацити.
Подршка Русије или српске цркве има јак утицај на добар део народа и може се показати као пресудна у моменту кад вас оптужују да сте предали Косово. Неко злобан би могао помислити да изокола саветујемо ову власт како да поправи свој имиџ у сличној ситуацији у којој је пре неколико година био Тадић. Намера нам је да на једном можда комичном практичном примеру, који има своје комичне елементе, покажемо како је Србија условљена и контролисана од Запада, али истовремено јој су и перспективни послови на Истоку. То не значи да је продаја НИС-а, бисера српске привреде, био добар посао, али то значи да се једино балансирањем између Истока и Запада може остварити нека краткорочна или дугорочна корист по Србију.
Извор: Новосадске новине
