Вијести, Мишљења, Регион

Батаковић: Своје злочине бришу а Србима их товаре

Историчар за Новости о „обојеним“ тумачењима прошлости и положају Србије у свету данас: Сви који веома држе до историје нама сугеришу супротно: да је заборавимо.

ИМПЕРИЈАЛНИ дискурс у доминантним државама данас поново преовлађује, док се интереси малих народа коментаришу и тумаче с неком наглашеном нетрпељивошћу. Упоредо с тим, све што мирише на сувереност, национални понос или национални интерес неке од мањих нација и држава, а није у складу са ширим – империјалним интересима, редовно се омаловажава зарад мултинационалних, мултилатералних и империјалних амбиција. Такав дискурс, посебно када је рушењем комунизма нестало идеолошких изазова, завладао је савременом светском историографијом. Преношењем тежишта одговорности на споредне актере, који су, попут атентата у Сарајеву, само демагошки изговор за сукобе блокова великих сила, прикрива се, заправо, империјална суштина борбе за контролу ресурса у колонијама.

Др Душан Т. Батаковић, директор Балканолошког института САНУ, овим речима сумира стање у савременој светској историографији, због чега, каже, нашим људима од струке не преостаје ништа друго него да научним аргументима и на страним језицима објасне српске позиције.

* Ако говоримо у категоријама историјских чињеница, може ли постојати више „наших“ и „туђих“ истина о Првом светском рату?

– Историјска наука је одавно слушкиња политике, а у последњих пола века, премда се научни инструментариј удесетостручио, у првом плану су политички обојена гледишта на крупна историјска питања која се усаглашавају са утицајем и чешће с премоћи одређених сила у међународним односима. Отуда се и историографска тумачења селективно прилагођавају односима снага, а не снази чињеница. Биће, дакле, више истина о Великом рату. Тај талас је већ кренуо: књига К. Кларка „Месечари“, где је Србија приказана као крвожедна, националистичка сила с милитаристичким тежњама да потчини друге и заузме туђе, већ је велики светски хит у Немачкој, САД, Француској, Британији… Кривица се скида са Немачке, а преноси се на Русију, Србију и делимично Француску. То је обнова оних тумачења која су и под Хитлером имала огромну популарност. Учитавају се тумачења која не одговарају утврђеним историјским чињеницама, али одговарају данашњим политичким потребама, да са Немачке треба спрати сваку кривицу за избијање рата, пошто Немачка данас предводи Европу.

* Да ли је оваквим тежњама наша наука макар покушала да одговори?

– Синхронизоване акције још нема. Уместо јаловог ламентирања историчара по домаћим медијима, треба прионути на посао. Написати десетине књига са озбиљном научном аргументацијом и представити их свету на више страних језика. С тим што се научне књиге за страна тржиште не пишу као код нас, где се много тога подразумева, што код страних читалаца изазива збуњеност, пометњу и, често, потпуно погрешна тумачења. Уз ретке изузетке, доста текстова се мора прерадити и прилагодити култури, науци и политичком менталитету средине у коју се преноси.

* Поводом објављивања писма бечког војног гувернера БиХ Оскара Поћорека, неки немачки медији навели су да Србија представља „своју“ истину о том сукобу…

– Један документ у 20. веку, који је столеће бескрајне папиролошке преписке, не значи ништа, поготово ако је осредње вредности и одраније познат у науци. Ни Поћорек ни Билински нису имали одлучујућу реч у одлукама од шире важности, али њихова гледишта јесу општи показатељ стања духова у Аустроугарској, коју данас некако сви амнестирају кад је посреди избијање рата, а њена је одговорност, уз Немачку, изузетно велика. Медијска парада с једним документом, дакле, није прави начин да се, у документарном смислу, укључимо у дебату о узроцима Првог светског рата. Зборник пробране српске дипломатске грађе преведене на добар енглески језик имао би много више смисла. Још више, у медијском смислу, значило би да Емир Кустурица сними документарни филм о Гаврилу Принципу, па да кроз његову биографију објасни шта се у лето 1914. заправо десило.

* Већ је било округлих годишњица Великог рата, зашто је сада на реду превредновање српске улоге у њему? Због лоших намера, заблуда…?

– Србија је, ми тога нисмо свесни, увек сматрана кривом, још од међуратног раздобља, питање је само у којој мери и с каквим нагласцима. Својевремено је Димитрије Ђорђевић, на Светском конгресу историчара у Риму 1964, успешно бранио Србију од искључиве одговорности за избијање рата серијом убедљивих аргумената. На сваку округлу годишњицу, долазили су аустријски, немачки, али и многи страни новинари да интервјуишу Васу Чубриловића, једног од преживелих младобосанаца, историчара и члана САНУ, али је он увек био суздржан у својим одговорима. О свакој од тих годишњица о Србији се писало с нескривено негативном енергијом…

* Каква је данас слика о нашој земљи у француским и европским медијима уопште?

– Имиџ Србије и даље је стандардно неповољан, јер је пропаганда из деведесетих већ увелико продрла у школске уџбенике на Западу. Кад сам видео да се Меморандум САНУ у француским средњошколским и високошколским уџбеницима наводи као ратни програм Милошевићеве Србије, схватио сам да је ђаво однео шалу. Инерција из деведесетих још није превладана, а сви они који су тад изградили каријере настоје да одрже ту негативну слику о Србији, чак и кад се, додуше ретко, укаже прилика да се нешто другачије протумачи, јер тако бране и своје позиције и привилегије стечене у том раздобљу. Упоредо с тим, јавља се и нова генерација која на матрици о искључивој кривици Србије сада зида нове теорије и изводи закључке с нескривеним предрасудама које су, у међувремену, постале општа места.

* Поједини странци доживљавају Србију као државу у „самонаметнутој“ улози жртве, загледану у прошлост. Колико друге државе држе до своје историје пројектујући сопствену будућност?

– Видите, сви који веома држе до историје нама сугеришу супротно: да је заборавимо и окренемо нови лист. Значи, не сматрају нас једнакима, нити подобним да се поносимо великим успесима у нашој прошлости. Како то да је косовска легенда, кроз читав 19. век па до Првог светског рата, и деценијама касније, једна од најлепших легенди у европској историји, са библијским порукама хришћанске љубави, слободољубља и херојског саможртвовања, наједном, извор агресије и злочина? Мења се савремена идеологија, а не косовски завет, чије поруке, за праве тумаче и кориснике, остају непролазне. Други пример: кад је двадесетих година Гаврило Принцип из Терезина преношен за Сарајево, хиљаде Чеха и Словака изашле су спонтано на улице да се поклоне сенима хероја који је и њима, с рушењем Аустроугарске, донео националну слободу. Слично је било и у југословенским крајевима куда је колона с посмртним остацима Принципа пролазила, код Словенаца и Хрвата, без оне присиле обожавања какву је, на пример, после 1945. у сличним приликама наметао титоизам.

* Долазимо ли, на крају, до тога да се историја може произвољно тумачити?

– Наша страдања не могу се пренебрегнути, нити је историја, како многи данас воле да кажу, само један конструкт који се може слободно тумачити. Не знам какав је конструкт напао Србију 1914. и на Церу узео живот мом прадеди Миловану Павловићу, из Дринске дивизије првог позива? Ко је на Ловћену превртао кости великога Његоша? Шта су опет ти исти, под другим именом, тражили у Србији 1915, 1916-1918, зашто су хиљаде цивила и деце терали у логоре, убијали и стрељали, па поново 1941-1945? Неће бити да је то само конструкт, као што то није ни страшни Холокауст. Рекао бих да се на тај начин користи прилика да се избришу туђи злочини, а да се Србима као самонаметнутој жртви, припише некаква ендемска кривица, проистекла наводно из патријархалне културе и народне традиције.

Др Душан Т. Батаковић

Др Душан Т. Батаковић

ОД ПАШАЛУКА ДО МОДЕРНЕ КРАЉЕВИНЕ

* Ваша шеста књига на француском језику „Француски извори српске демократије (1804-1914)“ објављена је код угледног издавача ЦНРС. Прави ли она контратежу тенденцијама које примећујете?

 „Француски извори српске демократије (1804-1914)“

„Француски извори српске демократије“

– Демонизација Срба приморала ме је по одласку на докторат на Сорбону 1991. да на стихију стереотипа и фалсификата одговорим јасним језиком научних аргумената. Све моје књиге на француском и енглеском језику написане су тако да их разуме публика којој су намењени. „Историја Југославије“ користи се и данас на десетинама страних универзитета, као што моје књиге о Косову, историји Срба, о БиХ и даље служе као приручници, осим у Француској, и на многим франкофонским универзитетима у Канади, Мароку, Белгији, Алжиру или Швајцарској, а нису обавезно политички коректне, већ пружају убедљива тумачења. Најновија књига објашњава европски карактер и демократски дух Србије, која је у европском озрачју непрестано напредовала, од забаченог пашалука до модерне, европске и демократске краљевине, најчешће ослоњена на француске либералне доктрине. Оваквих књига је недовољно.

 

Извор: Новости

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *