Вијести, Култура, Регион

7. фебруара 1864. г преминуо Вук Стефановић Караџић

На данашњи дан, 7. фебруара 1864. г., у Бечу је преминуо Вук Стефановић Караџић, великан српске културе, реформатор српског језика и писма, сакупљач народних умотворина, учесник и историограф Првог српског устанка и књижевник.

Рођен је у селу Тршићу, надомак Лознице, 6. новембра 1787. г., а образовање је стицао у лозничком манастиру Троноша, Великој школи у Београду и чувеној гимназији у Сремским Карловцима. Са 17 година, 1804. г., укључио се у Први српски устанак, као писар јадарског харамбаше Ђорђа Обрадовића Ћурчије, а након пропасти Првог српског устанка, 1813. г., отиснуо се у Беч, где упознаје Јернеја Копитара, цензора на бечком двору. У сарадњи са Копитарем, Вук је кренуо у рад на сакупљању српских народних умотворина, реформи српског писма и правописа и увођења народног језика у националну књижевност, објављујући, следеће, 1814. г., своје прво дело, „Малу простонародну славеносербску пјеснарицу“, збирку народних песама. Исте године објавио је и прву српску граматику писану народним говором, „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“. Током педесетогодишње борбе за признање народног говора као званичног, ушао је у полемике са представницима Српске православне цркве, попут чувеног карловачког митрополита Стефана Стратимировића (1790-1836), али и представника световне интелигенције, као што су правник Јован Хаџић, затим писци Милован Видаковић и Јован Стерија Поповић и Јоаким Вујић, први српски театролог. Ипак, захваљујући непреданом раду, успео је да се избори за реформу писма, ослонивши се на претходни рад Саве Мркаља, створивши српску азбуку са 30 словних знакова, фонетски најсавршеније писмо на свету, што се најбоље показало 1847. г., када су на свет изашла четири велика дела српске књижевности, штампана народним говором – „Песме“ Бранка Радичевића, „Горски вијенац“ Петра II Петровића Његоша, „Рат за српски језик и правопис“ Ђуре Даничића и Вуков превод „Новог завјета“. Такође, издао је и два „Рјечника српског језика“, 1818. и 1852. г. Ипак, у Србији је његова реформа званично прихваћена тек 1868. г., четири године након његове смрти.

Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић

Бавио се и историографијом, бележећи успомене о великим савременицима које је познавао и догађајима у којима је учествовао, а своју грађу о Првом српском устанку уступио је великом немачком историчару, Леополду Ранкеу, за његово чувено дело „Српска револуција“. Бавио се и сакупљањем народних умотворина, тј. пословица, приповедака, епских и лирских песама, бележио је обичаје и архаичне изразе. Био је ожењен Аном Маријом Краус, са којом је изродио дванаесторо деце, од којих су га надживели само син Димитрије, официр српске војске, и кћи Вилхелмина – Мина, чувена сликарка.

Његови посмртни остаци су пренети у Београд, 33 године након смрти, 1897. г., и положени у порти Саборне цркве, недалеко од гроба његовог учитеља из Велике школе, Доситеја Обрадовића. Био је почасни члан Бечке, Берлинске и Петроградске академије наука, почасни доктор научних друштава у Кракову, Јени, Паризу, Москви и Гетингену. Њему у част, од 1933. г., у родном Тршићу, одржава се чувени Вуков сабор, данас најстарија и најмасовнија активна културна манифестација у Србији.

Извор: Браник, међумрежа

Коментариши чланак

Коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *