Дуго времена било је познато да смо лист за све од 7 до 77 година. Јавио се онда један господин од 78 и питао: „Ја који сам сад годину старији више не смем да вас читам?” Одмах смо то променили на „од 7 до 107 година”, каже Зефирино Граси, главни и одговорни уредник „Политикиног Забавника”
Пре 75 година снимљени су славни филмови „Прохујало с вихором”, „Поштанска кочија” и „Чаробњак из Оза”. Рођен је стрип јунак Бетмен а предузеће „Нестле” представило је нови производ – „нес” кафу. Исте те 1939, 28. фебруара, настао је и „Политикин Забавник”.
Kад смо последњи пут проверавали његов фејсбук, страница је имала тачно 267.832 лајка. Поређења ради, толико немају ни многе јавне личности, глумци, певачи – воли да истакне Зефирино Граси, генерални директор „Политике а. д.” и вишедеценијски главни и одговорни уредник овог култног недељника. Као што је то више пута до сада бивало када је судбина овог листа у питању, самостална акција једног читаоца претворила се у званичну и сада већ озбиљну ствар. Пре око пет година страницу на „фејсу” читалац је отворио без консултација са било ким, да би се у једном тренутку „разоткрио” редакцији. Од тада „Забавник” постоји и на мрежи.
Читаоци су кумовали и самом имену пред излазак првог броја, када је „Политика” пред почетак новогодишњих празника објавила конкурс у којем је од публике тражила име „новог листа с романима, причама и стриповима”, а заузврат понудила озбиљну новчану награду. Приспело је преко 35.000 предлога и, зачудо, у чак 18 посто коверти писало је једно исто – „Политикин Забавник”.
– Жреб је одлучио да прва награда оде у руке Антонији Савић, сада Кочиш, тада деветогодишњој ученици из Новог Сада, коју ћемо, надам се, видети на нашој данашњој прослави – присећа се Зефирино Граси.
Тако је све почело. Од листа који је имао 12 страница, који је излазио у „Политикином” формату уторком и петком, па до магазина од 68 страна, који већ традиционално излази само петком, прошло је много времена. Оно што се, међутим, никада није променило јесте нешто несвакидашње за наше прилике и наш менталитет – без обзира на то колико година имали, чиме се бавили, каквог порекла били, којој политичкој партији припадали, за који клуб навијали, какву музику слушали и какве филмове гледали, око једног бисте се сложили. Око тога да читате „Политикин Забавник”. Читали су га, проверено, и Тито и Слободан Милошевић. Вероватно и ви који читате овај текст.
– Има ту још нешто. Нико никада није вршио никакав притисак на редакцију. У било ком смислу. Мада, било је мука и невоља, као и код свих. Сећам се да није било папира током деведесетих, па смо излазили у оноликом тиражу у коликом смо могли због несташице. Тада сам, тога се сви сећају, на прозор редакције окачио лутку из „Мапетоваца”, са облачићем у којем је писало „Помоћ” – прича, у шали, Граси.
Од читаоца су потицале и промене у заглављу листа.
– Дуго времена било је познато да смо лист за све од 7 до 77 година. Јавио се онда један господин од 78 и питао: „Ја који сам сад годину старији више не смем да вас читам?” Одмах смо то променили на „од 7 до 107 година”. Изузетно ми је драго да се протежемо кроз генерације, да покрећемо питања да ли више знају родитељи или деца, да нас највише рекламирају они који су уз њега одрасли а желели би да и њихова деца одрастају исто, да помало личе на њих. Та носталгија, као специфична емоција, јака је и моћна, ради на многим фронтовима, па и у нашу корист. Трудићемо се да наставимо интерактивни однос са читаоцима, да искористимо потенцијал „Фејсбука”, да увежемо интернет причу и штампано издање.
Осим паузе од 1941. до 1952, „Забавник” је излазио без прекида, али увек у неком тананом, тихом, мада неспорно јасном сагласју са догађајима. Током трајања санкција Југославији, од почетка 1993, Паја Патак уз лого листа био је обојен у црно и назирала му се, симболично, само силуета, док се током НАТО бомбардовања 1999. на црној насловној страни броја од 1. маја глава Микија Мауса појавила са шакама које су му прекривале очи. „Веровали или не” и „Јесте ли већ чули да” најстарије су две рубрике, које од почетка излазе неизмењено, док је најмлађи сегмент „Са забавником у свет” настао пре неколико година, када је једна алпинисткиња са врха К2 на Хималајима послала редакцији фотографију са „Забавником” у рукама. Од тада фотографије стижу и стижу.
Свега је ту било – славних уредника, великих илустратора, занимљивих прича, података који се на другим местима тешко налазе. Установљена је 1979. и награда „Политикиног Забавника” за најбоље књижевно дело за младе, која се додељује једном годишње. Чини се, међутим, да је највећи печат оставио један изузетан човек – Владимир Булатовић Виб, главни и одговорни уредник од 1984. до 1987.
– Осим тренутка када смо се први пут појавили у рукама колпортера, момента када смо поново почели да излазимо после Другог светског рата и 1968. године, када смо се обукли у магазински формат, мислим да за нас најважнији дан био онај у којем је Виб дошао на чело листа. Он му је да једну посебну патину, коју покушавамо да очувамо до данас.
„Забавников” поклон читаоцима
Почев од данашњег броја, који је цео у симболици бројева 1939 и 75 и у којем за „Забавник” пишу Франсоа-Гзавије Денио, амбасадор Француске у Србији, Слободан Гиша Богуновић, Александар Палавестра, Јелица Грегановић и други, редакција ће у наредна четири месеца поклањати уз сваки број и један репринт издања од пре 50 година.
Извор: Политика
