ЈОШ ЋЕ СЕ МНОГИ У КИЈЕВУ ДОСЕТИТИ ДА ЊИХОВИ РОЂАЦИ И ПРИЈАТЕЉИ ЖИВЕ У РУСИЈИ
- Ми Руси смо у време СССР говорили: да, ја нисам Рус, ја сам Совјет. Али, Татарин никад тако није говорио, Грузин никад тако није говорио, Јеврејин никад тако није говорио. Ми не треба да се стидимо да говоримо о руском народу као народу који је одговоран за судбину земље. У супротном, ми тај носећи стуб поткопавамо код једног дела руског народа, а, с друге стране, код једног дела Руса подстичемо оно што може да уништи Русију – екстремни национализам
- Одлучни људи сматрају да ни сад није касно да се дође до Дњепра… Може се, наравно, раскомадати Украјина, али шта то значи? Да ли је све што је иза Дњепра пољско, или можда америчко? Ја мислим да све што је иза Дњепра, осим можда најзападнијих области Украјине, треба да буде пријатељско нама. Ипак смо ми један народ
- Други кажу да треба признати Луганску и Доњецку Републику… Али, то је само пола Донбаса. Као друго, ако Донбас оде из Украјине, угушиће Харков, а Одесу ће дефинитивно да задаве. А ако он остане, онда ће и другима бити лакше
- Ако сада прихватимо америчке услове, они ће свеједно радити на постизању свог циља: промени режима и слабљењу Русије. Следећа је Белорусија. Сто посто. Затим Калињинград. Они већ сада припремају терен за враћање Немачкој Источне Прусије. То ће бити потпуно опкољавање и потпуна изолација Русије. О томе се ради
- Не боримо се ми за Донбас, ми се боримо за Русију – независну, целовиту Русију. То је данашња Полтавска битка. Ако се предамо, Русија ће се распасти
ДИРЕКТОР Руског института за стратешка истраживања у интервјуу „Комсомолској правди“ говорио је о томе како се креира руска политика према суседима и како ће се завршити нова битка Русије против Запада.
Леониде Петровичу, од новембра 2013. до фебруара 2014. године политика Русије у Украјини одавала је надреалистички утисак. Мајдан кључа, бацају се флаше са запаљивом смесом, амерички и европски лидери долазе тамо у гомилама, а с наше стране се чује само: „То је унутрашња ствар Украјине, ми се не мешамо!“ Зашто тако?
– Још 2012. године наше украјинске колеге политички аналитичари, који чак нису хтели да се састају са нама у канцеларијама, већ у кафићима и напољу, говорили су нам: „Закаснили сте, не можете више ништа да урадите да Украјина за Русију остане пријатељска земља. У свим кабинетима су већ западни саветници, као у Москви 1990-тих година“.
Наш институт је писао о томе све време, али да би се схватило како су доношене одлуке, требало би знати о чему су писале амбасада, тајне службе и друге организације. То је, знате, као 1941. године. Да, Зорге је јављао да ће Хитлер напасти 22. јуна, али су друге усијане главе које су седеле на другим говориле да рата неће бити уопште. И тада је друг који се налазио на челу наше земље морао сам да одлучује.
Откуд таква пасивност?
– Чини ми се да се још увек нисмо ослободили марксистичке догме о томе да стварност одређује свест. Па, не може се све повезивати с економским могућностима или интересима. Мој родни Харков потпуно зависи од Русије у економском смислу. Али, то мало утиче на омладину, која је у том граду већински антируски настројена.
У то је тешко поверовати…
– Још у совјетско време, када сам био у школи и на универзитету, нама су утувљивали у главу да смо ми другачији, посебни у односу на Русе. И ја сам примећивао како су људи, моји пријатељи с руским презименима, с јерменским и јеврејским презименима, прихватали те ставове, иако нису били ни Украјинци ни Малоруси. А после 1991. године на „посебност“ се надовезала пропаганда, антируска. Тако је васпитавана омладина.
Знате какав ми страшан проблем имамо, по мом мишљењу? Ми се бавимо теоријама о стварању руске нације, а заборављамо руски народ. Ми не треба да практикујемо совјетско искуство, кад смо вештачки стварали совјетску нацију. Не функционише то, или функционише само у случају Руса. Ми смо говорили: да, ја нисам Рус, ја сам Совјет. Али, Татарин никад тако није говорио, Грузин никад тако није говорио, Јеврејин никад тако није говорио. Ми не треба да се стидимо да говоримо о руском народу као народу који је одговоран за судбину земље.
У супротном, ми тај носећи стуб поткопавамо код једног дела руског народа, а, с друге стране, код једног дела Руса подстичемо оно што може да уништи Русију – екстремни национализам. Нека је то значајна мањина у нашем друштву, али је веома опасна у нашој ситуацији.
У Украјини је то било као мина. Реално, тамо има 25 милиона Руса. Најмање. А где су? Добро је што су у источном делу, нарочито старије генерације, сачувале идеју о једној држави и једном народу.
Постоји мишљење да је председник Путин имао неки неформални договор с главним западним лидерима: наводно, они ће му дозволити да мирно прође Олимпијада у Сочију, без форсирања украјинске кризе…
– О договорима не бих могао да говорим, али, колико је мени познато, став нашег председника је био: ако хоћете, хајде да одржимо ванредне изборе у 2014. години, без кризе. А они су, нарочито наши амерички пријатељи – климали главом, климали, климали, климали, а сами су радили своје. То јест, наизглед су се слагали с нама и чак потписали споразуме с Јануковичем, али су све радили тако да њему ништа друго није преостало него да бежи. Чини ми се да нико од нас није претпоставио да ће САД тако енергично ући у Украјину.
Сматрате ли да су, с обзиром на то да су у фебруару 2014. главну реч већ водили екстремисти, гаранти споразума – Немачка, Француска и Пољска – могли да обезбеде његово поштовање?
– Наравно, они су могли то да зауставе. Али, нису ни покушали. Нас су просто обманули. И сада са злурадошћу говоре – и то на високом нивоу, не просто политички аналитичари већ људи који доносе одлуке: „Па, он је побегао!“. А он је побегао зато што није било могуће да се не побегне од вас. Управо је њихов однос према нашем председнику и Русији поставио темеље наших будућих оштрих мера.
То јест, после фебруара смо почели да делујемо одлучно. Али, ипак: да ли су Крим и Новоросија остварење неког стратешког плана или импровизација?
– Крим је, искрено кажем, као верујући човек, Божији дар. Од Путина и Русије се тражило само да подметну руке, и он је сам упао. У томе је било чак нешто мистично. Заслуга Русије и Путина у конкретном случају је што смо ми веома брзо реаговали на ситуацију. Мало да смо закаснили – пропустили бисмо шансу… Татари би се сукобили с остатком становништва, умешала би се та банда која себе назива разним секторима и почела би крвава борба.
И у својству миротвораца дошао би НАТО…
– Или бисмо морали да уђемо под борбом. А ту је била веома брза и чак моментална реакција на догађаје, што није карактеристично за Русију, па чак ни Совјетски Савез.
После преврата 21. фебруара, антимајдански протести су почели у широком појасу од Харкова до Одесе. Шта је кренуло по злу?
Тешко је рећи. Стрелков тврди да је у априлу-мају била потребна активнија интервенција Русије, то јест да се тамо појаве наше трупе. Онда би све кренуло како треба. Мени се чини да је после жестоког гушења протеста у Одеси недостајала критична маса. Око 60-70 одсто становника у Харкову, Одеси и Запорожју и данас је против Кијева.
Али, видите, ипак је утицало и то што су људи који су за нас старији од 40 година. Они су активни мисаоно, а физички нису . То више нису ти људи – за разлику од рудара и тракториста из Донбаса који излазе на барикаде и боре се. А омладину смо изгубили.
Одлучни људи сматрају да ни сад није касно да се дође до Дњепра…
– Може се, наравно, расчланити, раскомадати Украјина, али шта то значи? Да ли је све што је иза Дњепра пољско, или можда америчко? Ја мислим да све што је иза Дњепра, осим можда најзападнијих области Украјине, треба да буде пријатељско нама. Ипак смо ми један народ.
Други кажу да треба признати Луганску и Доњецку Републику…
Као прво, то је само пола Донбаса. Као друго, ако Донбас оде из Украјине, угушиће Харков, а Одесу ће дефинитивно да задаве. А ако он остане, онда ће и другима бити лакше.
Да ли ће се спроводити Мински споразуми?
Људи из Донбаса, који су ратовали и изгубили своје најмилије, не желе да се враћају у Украјину. Неће народ да буде у саставу Украјине. Како га натерати? Веома тешко. Ту је потребна веома паметна, флексибилна и суптилна политика Кијева. А она се за сада не назире. Колико ја схватам, наши представници у Украјини сматрају да Порошенко жели да буде флексибилан, али му једноставно не дозвољавају. Али, ја нешто не видим да он то заиста жели.
Јер, Кијев је пропустио много шанси. Федерализација је могла да прође до лета, и прошла би. И то је давало шансу Кијеву да без икаквих жртава и икаквог рата сачува државу. Нису се одлучили за то. Нису криви само они, криви су они који су их хушкали, којима је украјинска криза само средство за борбу против Русије.
Чини ми се да у наредне 2-3 године можемо очекивати трајућу кризу у Украјини уз оружане сукобе, а понекад и наставак ратних дејстава .
Али, Мински споразуми ипак представљају неку шансу. Они смањују број жртава. А, с друге стране, дају предах Донбасу, да се мало опорави. Да уреди живот, прави унутрашњи живот. И привреду, и културу, и социјалну сферу. У ратном стању то није могуће.
Американци не скривају да нам Крим и Донбас неће никада опростити…
– А мени се чини да њима већ сада недостаје снага, а кроз годину, тим пре две године, имаће је још мање. Они се понашају дрско, али не успевају да спроведу до краја оно што планирају. Код њих на духовном плану постоји одређена криза. И у привреди је криза. И по свету се снажно шири антиамериканизам. Пакистан и Јужна Кореја, земље тог типа, које смо ми век сматрали „америчким марионетама“ – и тамо је већ антиамеричко расположење достигло неко усијање. И то што међу устаницима Донбаса ратују борци из западних земаља – а сваким даном их је све више, а не мање – њих покреће антиамериканизам, а не љубав према Русији или Украјини.
Шта онда може да натера Запад да се помири с реалношћу?
– Само снажна, развијена и самоуверена Русија. Ако ми почнемо да чинимо неке неоправдане уступке, за разлику од разумних компромиса, они ће нас просто докрајчити.
Али, и сами тек треба још да издржимо. Сада се све чешће може чути у народу: Добро, Крим је враћен, а шта ми имамо од тога? Или: треба дати Украјини Доњецку и Луганску област и ставити на све тачку…
– Ми можемо да прихватимо само једно гледиште – Донбас у Украјини, али да то буде Украјина која је пријатељски настројена према Русији. Украјина је слична широком ножу – тај нож нам Американци гурају под плексус. Од Луганска до Волгограда се може стићи за 4,5 сата аутомобилом, највише за пет. Тим путем је ишао Адолф Хитлер, како би од нас одсекао цео Југ: Ростов, Краснодар, Кавказ. Они иду исто тако. Ништа ново у историји. Одсецају нас од две луке – Севастопољ и Новоросијск, ми друге луке на Црном мору немамо.
Или нека људи замисле да тамо, у Донбасу, поставе базу за противракетну одбрану која може да неутралише наше ракете на источној страни Урала. Није тајна да су управо тамо сконцентрисане све наше нуклеарне снаге. То јест, остаћемо без оружја за обуздавање.
Схватите, ако сада прихватимо њихове услове, они ће свеједно радити на постизању свог циља: промени режима и слабљењу Русије. Следећа је Белорусија. Сто посто. Затим Калињинград. Они већ сада припремају терен за враћање Немачкој Источне Прусије. То ће бити потпуно опкољавање и потпуна изолација Русије. О томе се ради. Не боримо се ми за Донбас, ми се боримо за Русију – независну, целовиту Русију. То је данашња Битка код Полтаве. Ако се предамо, Русија ће се распасти.
А не чини ли Вам се да се, с обзиром на такво отворено непријатељство Вашингтона и привезане за њега Европске уније, ми понашамо према њима премекано, као да се још увек надамо да ћемо их убедити да смо у праву?
– Чини ми се да и председник и његови најближи саборци одлично разумеју шта се догађа. Сергеј Викторович Лавров, који изгледа као рафинирани интелектуалац, води веома жестоке преговоре и веома се жестоко бори. Наши се тамо не клањају и не смешкају – они који су у првим линијама. То либерали код нас све време покушавају да докажу да ми немамо чиме да одговоримо. Ма, имамо! Постоје обуздавајући фактори и њих је много. Код Јужног тока смо веома оштро реаговали. Тамо је реакција на то веома болна Ми, нажалост, о томе мало пишемо, а и они се труде да не показују отворено своју забринутост. А и боје се да иду даље и да за посегну за најгорим санкцијама.
Директор Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Леонид Решетњиков
За крај би било лепо да чујемо нешто оптимистично.
– Шта је 10 година за историју? Чак и 70 година совјетске власти? То је један трен. Као трептај ока. Проћи ће време, отићи ће ове власти и, верујте, кроз 7-8 година многи у Кијеву ће се сетити да њихови пријатељи и рођаци живе у Русији.
Извор: Факти.рс
