Знате ли за новог Солжењицина? Наравно да не знате, сем ако последњих дана на кабловској нисте пратили водеће западне телевизијске станице. Њихове су вести уредно почињале са помилованим руским олигархом Михаилом Ходорковским који је слављен као „политички затвореник” и поређен са антистаљинистичким нобеловцем Александром Солжењицином.

Ни то није било довољно, па је Би-Би-Си Ходорковског приказивао и као борца против корупције која „исисава демократију из руског политичког живота”. Без речи да је управо његово име синоним бескрупулозне корупције Јељцинове ере, да је са тридесет и нешто година „зарадио” 15 милијарди долара државне имовине, да је купио безброј политичара и сломио многе политичке и пословне кичме. Као да Стразбур није пресудио да његов прогон није био политички мотивисан. Ни помена да га је „Форин аферс” у марту 2000. оптужио како је за само 36 недеља украо 800 милиона долара државних пара.

Није битно само лицемерје западних медија који разбојника нашег доба представљају као икону демократије. Ходорковски мора да постане Солжењицин да би Путин постао Стаљин. Док забринуто коментаришу наводну „испијеност” лица Ходорковског, ТВ лица вам заправо сугеришу да је испаћену демократску икону у гулаг могао да стрпа једино неки нови Стаљин. Хладни рат као да није стао, једини добар „руски медвед” био је пијани Јељцин, а непријатељ нашег непријатеља јесте наш пријатељ, па макар био корумпирани тајкун.

Зато о том тајкуну вреди размишљати у Србији, па макар вас болело уво и за Путина и за Јељцина и за олигархе и за руска рудна богатства. Једина веза Ходорковског са демократијом у Русији била је куповина алатки демократије какве су медији и невладине организације. Паре које је склонио кад је ушао у сукоб са Путином нису само купиле ону „Луј Витон” кесу са којом је дошао у луксузни берлински „Адлон”. Његова је метаморфоза успела захваљујући новцима којим је из затвора финансирао све живо, и НВО и политичаре и адвокате и лобисте, али пре свега зато што су Американци давно одлучили да им се Путин не свиђа онако како им се Јељцин свиђао.

За сада, дабоме, нема много основа за аналогију између најбогатијег Србина и некадашњег најбогатијег Руса. Но лобисти у фирми „Подеста” нису случајно бирали исти пропагандни калуп када су Мирослава Мишковића приказивали као српског Ходорковског, а Александра Вучића као Владимира Путина. Једног дана се можда и та инвестиција исплати. Каткад је само промена политичког ветра довољна да од богаташа настане филантроп, од филантропа тајкун, а од тајкуна Солжењицин. У Русији је све те роле управо одиграо један те исти преварант. А у Србији?