Босна још једном у опасности!”,гласи наслов текста који је у „Њујорк тајмсу” од 28. новембра потписала Холбрукова удовица Кати Мартон. Сарајевски медији су га дочекали као да је наручен, а бањалучки коментатори сматрају да и јесте. Текст заиста и делује као списак бошњачких жеља „даиџи Саму преко велике баре”, али дозволимо и могућност случајне коинциденције муслиманских стрепњи и надања с бригама америчке новинарке. Кроз текст се провлаче три мотива: 1) ЕУ је занемарила Босну, 2) Додик је то искористио да је заљуља, 3) Ако већ неће ЕУ, САД треба да се врате у БиХ, отерају Додика и спасу угрожене Бошњаке.
Почећемо пасажом који се не уклапа ни у једну од три наведене категорије, али има функцију да читавој причи да једну, баш онако по амерички, наивно идеалистичку димензију…
Током преговора, архитекта Дејтонског споразума (и мој супруг) Ричард Холбрук понекад би ме замолио да прошетам с неким од господара рата. „Подстакни га да говори о томе шта жели својој деци и унуцима!” Показало се да је то немогуће. Ти људи су били у потпуности заокупљени ратом, контролом над територијама, моћи.
Пре свега, покојни Холбрук је остављао утисак крајње прагматичног и рационалног типа, па овај наивни идеализам баш не личи на њега. Ако је прича ипак аутентична, питам се зашто госпођа Кети иста питања није поставила и америчким господарима рата у Ираку. Од земљака Дика Чејнија, Доналда Рамсвелда или Пола Волфовица добила би очекивани искрен људски одговор да су измислили Садамово тајно хемијско оружје управо зато да би своју децу и унучадзбринули рентом у америчким нафтним компанијама.
Сједињене Државе су се повукле из БиХ и мандат предале ЕУ. То је слично као да вратите дете родитељима који га злостављају,пише Кати.
Ако су Европљани злостављачи Босне, шта тек онда рећи за Американце. Током целе југословенске кризе, САД су понављале да је ЕУ надлежна за проблем у своме дворишту и, истовремено, саботирале све напоре Европљана, а све да би доказале да је за решење неопходан НАТО. Без америчког мешања, проблем БиХ био би решен још пре рата Лисабонским споразумом, уместо Дејтонским, после три и по године рата.
Сарајлије се још увек сећају Дејвида Овена, једног у низу европских преговарача који их је упозорио да немају илузију да ће их Европа спасити.
Још један грешни Европљанин, који је чак током две миротворне мисије (Венс-Овенова и Овен-Столтенбергова) издржао опструкције САД. Американац Венс је напустио мисију по сопственојизјави зато што му је његова влада „радила иза леђа“, а и Скандинавац Столтенберг је касније потврдио да је Изетбеговић одбијао све мировне предлоге управо по наговору Американаца.
У међувремену, немешање Вашингтона само је охрабрило националисте попут Додика. „Они чепркају по нашим ранама” – рекао ми је Орхан Пашалић, некада босански војник, а данас банкар. Српски и хрватски лидери се обраћају само својим народима. Нико не говори о држави као целини. У Сарајеву, деца г. Пашалића више не седе у истој учионици са децом других народа.
Овај литерарни лик борца-банкара уопште не реферира на Додика, али по конструкцији текста испада да по његовим босанским (ваљда бошњачким) ранама чепрка управо он. Према следећој реченици испада да то чинине само он него и Хрвати јер се „обраћају само својим народима”, али Орхан, зачудо, не именује ниједног хрватског политичара. Испада да је кривица српско-хрватских политичара што не говоре о заједничкој држави и што мали Пашалићи не седе у учионици заједно небошњачким вршњацима. Кати очито не зна да мононационална школска одељења у Сарајеву формира муслиманска власт, а не Додик.
Уколико се БиХ распадне – РС већ прети сецесијом – оружје би могло да се врати на брда око Сарајева…
Бошњачки званичници су ти који прете Србима и Хрватима да ће их оружјем задржати у БиХ, а не обратно. У РС се помиње мирни разлаз само као одговор на даље кршење Дејтонског споразума и присилну интеграцију. А Хрвати траже признање Херцег-Босне која de facto постоји, а уставно им је одузета преваром званом Вашингтонски споразум.
У Босни, где смо једном интервенисали како бисмо зауставили масакр над Муслиманима, све што је потребно јесте одлучна дипломатија којом је окончан рат.САД које су уложиле толики морални ауторитет, једине су способне да обаве тај посао.
Није се радило о моралном ауторитету САД, него о ауторитету суперсиле која је грешку преурањеног признања БиХ решила дејтонском поделом на ентитете и кантоне. Игра накнадног спасавања Муслимана у БиХ од страдања у које су их гурнуле управо САД не може да реши проблем антиамеричког расположења читавог исламског света.
На први поглед, Сарајево је мирно и просперитетно. Хоризонт минарета,православних купола и синагога подржава умирујући мит Запада о старим етничкимнетрпељивостима.
Кати очигледно није била од рата у Сарајеву и не зна да се „хоризонт“ променио и да се број минарета у односу на „куполе“ увишестручио. Добио сам и практично објашњење Сарајлија који су данас 96 одсто Бошњаци: „Да би могли да клањају пет пута дневно,муслиманима је потребна џамија у свакој мјесној заједници.”Напротив, куполе су у вишку јер нема ко да се моли. Елем, у Сарајеву више нема ко кога да етнички мрзи.
Да су бањалучки коментари како је чланак у „Њујорк тајмсу” наручен из Сарајева тачни, упућује једно реаговање из Немачке. Као индикација да се лидер ЕУ осетио прозван од глобалног лидера, огласио се Кристијан Шварц-Шилинг у „Авазу“. Већ заборављени времешни и поспани господин, који није издржао ни шестину мандата високог представникау Сарајеву, сада одједном одлучно и енергично тражи хитну немачку акцију у БиХ, и то баш преко сарајевског листа. Заиста, све делује аматерски и јефтино. Али шта ћемо ако је увод у нешто озбиљније?
Извор: Ненад кецмановић, Политика
